Ćisko Kuesada (01.01.1997 - 01.06.2025)

Španski fudbaler Ćisko Kuesada preminuo je u 28. godini života, posle teške borbe sa rakom pankreasa, odnosno rakom gušterače. Njegova priča, koju je bez ulepšavanja delio na društvenim mrežama, dirnula je hiljade ljudi i pretvorila ličnu tragediju u apel za veću solidarnost i razumevanje prema obolelima. Odlazak Ćiska Kuesade nije pogodio samo sportske krugove, već i mnogo širu javnost, koja je u njegovim rečima i postupcima prepoznala hrabrost, očinsku nežnost i retku spremnost da se o najtežim životnim trenucima govori otvoreno.

Ćisko Kuesada bio je španski fudbaler koji je nastupao za niželigaške klubove u Španiji, a poslednji dres nosio je u ADC San Pedru iz Palme de Majorke. Šira javnost ga je, međutim, upoznala ne po velikim stadionima i naslovima sa terena, već po načinu na koji je, suočen sa bolešću, odlučio da svoju svakodnevicu učini vidljivom, stvarnom i razumljivom svima koji ga prate. Prema navodima objavljenim u medijima, dijagnoza raka gušterače sa metastazama na jetri postavljena mu je u junu 2025. godine. Ubrzo nakon saznanja, doneo je odluku da o bolesti govori javno, i to ne kao o apstraktnoj temi, već kao o borbi koja se vodi iz dana u dan, sa svim strahovima, nadama, neuspesima i kratkim trenucima mira koje takva borba nosi.

Bio je otac dvoje dece, a mediji navode i da se, samo 48 sati nakon što je saznao dijagnozu, venčao sa svojom dugogodišnjom partnerkom, želeći da u vreme neizvesnosti učvrsti ono što mu je bilo najvažnije, porodicu. Ta odluka, istovremeno intimna i simbolična, postala je jedan od trenutaka zbog kojih je njegova priča mnoge duboko potresla. Početkom 2026. godine započeo je novi, rizičan tretman na klinici u Navari, kako su prenosili mediji, svestan da je u pitanju poslednja velika šansa. I u tim okolnostima, kada se život sužava na dane terapija, bolničke hodnike i iščekivanja rezultata, Kuesada je nastavio da govori, obraćajući se ljudima bez patetike i bez glume hrabrosti, već onako kako je stvarno osećao.

U sportskom smislu, o Ćisku Kuesadi se u javnosti najčešće govorilo kao o igraču niželigaških klubova, koji je poslednje nastupe zabeležio u ADC San Pedru iz Palme de Majorke. Ipak, njegova najveća dostignuća nisu ostala zabeležena u statistici golova i minuta, već u načinu na koji je izgradio odnos sa ljudima koje nikada nije upoznao. Kada je odlučio da na Instagramu prikaže svoju svakodnevicu bez ulepšavanja, otvorio je prostor da se o raku gušterače govori jasnije, ljudskije i glasnije. Njegove poruke nisu bile motivacioni slogani, već svedočanstvo, kako izgleda kad se čovek bori i kad, uprkos svemu, pokušava da ostane prisutan kao otac, partner i prijatelj. U jednoj od izjava koje su preneli mediji, objasnio je zbog čega je pristao na rizičnu terapiju, vođen mišlju da je vredno pokušati zbog vremena koje bi, u slučaju uspeha, dobio sa svojom decom.

Njegova priča pokrenula je i konkretnu pomoć. Sport Klub navodi da je u jednoj od poslednjih objava pokrenuo GoFundMe kampanju za finansiranje privatnog lečenja, te da je u kratkom roku prikupljeno više od 800.000 evra, uz napomenu da bi sredstva, ako terapija ne bi uspela, bila usmerena ka istraživanju raka gušterače i pomoći njegovoj porodici. Istovremeno, drugi medijski izveštaji prenose da se iznos prikupljenih sredstava kretao oko 900.000 evra, što svedoči o ogromnom odjeku koji je njegova borba imala u javnosti. Taj talas podrške nije bio samo finansijski, iako je i on bio presudan, već je bio i društveni. Hiljade ljudi je, prateći njegove objave, učestvovalo u jednoj vrsti zajedničke nade, ali i zajedničkog učenja, kako izgleda bolest koja često ostaje na margini razgovora sve dok ne dotakne nečiji dom. Kuesada je, na neki način, postao glas onih koji nemaju snage ili prostora da govore, i podsetnik onima koji su zdravi koliko je krhka granica između svakodnevice i dramatične promene.

Posebno mesto u njegovoj priči zauzima i činjenica da je, uprkos pogoršanju zdravstvenog stanja i hospitalizaciji tokom novogodišnjih praznika, zadržao nadu da će se vratiti kući, svojoj deci. U tim rečenicama nije bilo potrebe za velikim gestovima, dovoljna je bila jednostavna, ljudska želja, da ponovo zagrli svoje mališane i da se život, makar na kratko, vrati u okvir običnog.

Iako Ćisko Kuesada nije bio deo srpskog sportskog prostora, njegov uticaj se osetio i u Srbiji, kroz način na koji su domaći mediji i publika pratili njegovu borbu. Vest o njegovoj smrti, objavljena 11. februara 2026. godine u više redakcija, pokazala je da priče o ljudskoj izdržljivosti prelaze granice jezika i ligaških rangova. U srpskom društvu, gde se sport doživljava i kao emocija i kao identitet, Kuesadina priča je snažno odjeknula jer je iz sporta uzela ono najdublje, a to je borba. Ali ne borba za trofej, već borba za vreme, za porodicu, za još jedan dan bez bola, za još jedan povratak kući. Njegovo javno svedočenje podstaklo je razgovor o teškim dijagnozama, o potrebi podrške obolelima i njihovim porodicama, i o tome koliko je važno da se u takvim trenucima sačuva dostojanstvo.

Nasleđe koje ostaje iza njega nije vezano za navijačke pesme, već za tiho prepoznavanje, da i nepoznat čovek, iz druge zemlje, može postati blizak kada svoju istinu podeli bez maske. U vremenu kada su društvene mreže često prostor površnosti, Ćisko Kuesada je pokazao da one mogu biti i mesto solidarnosti, zajedničkog saosećanja i stvarne pomoći.

Ćisko Kuesada otišao je prerano, u godinama kada se život tek gradi i kada se planovi tek šire. Iza njega, prema navodima iz medijskih izveštaja, ostaju supruga i dvoje dece, kao i trag jedne borbe koju je vodio hrabro i otvoreno, do kraja. U trenucima kada reči nisu dovoljne, ostaje obaveza da se o takvim sudbinama govori sa poštovanjem, i da se ne zaboravi ono što je njegov put podsetio mnoge, da je dostojanstvo moguće sačuvati i onda kada je najteže, i da nada, čak i kada ne pobedi, može da probudi najbolje u ljudima. Neka mu je večna slava i hvala.