Đani Kovač
Atletska i šira sportska javnost oprostila se od Đanija Kovača, jednog od najvećih atletičara koje je Jugoslavija imala, višestrukog rekordera i dugogodišnjeg reprezentativca. Vest o njegovoj smrti odjeknula je kao tih, ali dubok potres među svima koji pamte vreme kada su se šampioni stvarali na stazama težim nego danas, u uslovima koji su zahtevali i talenat i izuzetnu snagu karaktera.
Đani Kovač ostao je upamćen kao izuzetna sportska ličnost, čovek koji je tokom jedne decenije dominirao balkanskom i jugoslovenskom atletikom. Njegovo ime neraskidivo je vezano za disciplinu, istrajnost i retku svestranost, jer je uspevao da se istakne u više disciplina, ostavljajući za sobom rezultate koji su godinama bili merilo vrednosti. Kovačeva karijera bila je obeležena vrhunskim nastupima u disciplinama na 400 metara i 400 metara sa preponama, u kojima je dosegao evropsku elitu svog vremena. Upravo su mu te trke, u kojima se snaga, ritam i tehnika spajaju u jednu celinu, otvorile vrata najvećih međunarodnih pozornica. Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine bio je član štafete koja je stigla do polufinala, zajedno sa Savićem, Grujićem i Šnajderom, što je bio jedan od značajnih trenutaka njegovog reprezentativnog puta. Četiri godine kasnije, na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. godine, njegove ambicije presečene su povredom u kvalifikacionoj trci na 400 metara sa preponama, zbog koje je bio primoran da prekine nastup.
Prema dostupnim podacima, sahrana Đanija Kovača biće obavljena u subotu, 24. januara 2026. godine, u 12 časova, na groblju u Mijatovcu kod Ćuprije.
Ako je u atletici moguće meriti veličinu jedne karijere kroz kontinuitet, broj titula i snagu rezultata, Đani Kovač pripada samom vrhu. Osvojio je 13 titula prvaka Balkana i 12 titula državnog prvaka, što govori o dugotrajnoj dominaciji i sposobnosti da se u različitim sezonama i konkurencijama ostane na samom vrhu. Posebno mesto u njegovom sportskom nasleđu zauzima podatak da je čak 24 puta obarao jugoslovenske rekorde u sedam različitih disciplina. U tome se vidi suština njegove svestranosti, nije bio šampion jedne uske specijalnosti, već atletičar širokog raspona, sposoban da pomera granice u više pravaca. Takva širina, u sportu koji sve češće traži specijalizaciju do krajnjih granica, svedoči o jednoj drugačijoj školi, o vremenu u kome su se temelji gradili sporo, ali čvrsto. Njegovi lični rekordi, 46,6 sekundi na 400 metara i 50,9 sekundi na 400 metara sa preponama, svrstali su ga među evropsku atletsku elitu tog doba. Ti brojevi nisu samo statistika, već dokaz da je Kovač trčao rame uz rame sa najboljima, u epohi u kojoj se svaka desetinka osvajala u uslovima daleko težim od današnjih. U istim izvorima ističe se i da su njegovi vrhunski rezultati ostvareni u znatno zahtevnijim uslovima nego danas, trke na otvorenom trčane su na šljaci, a u dvorani na drvenim daskama. Kada se to ima u vidu, Kovačevi rezultati dobijaju dodatnu težinu. Nisu nastajali u komforu savremene infrastrukture, već na podlogama koje su tražile drugačiji oslonac, drugačiji osećaj za ritam, i često veću cenu za telo sportiste.
Tokom čitave karijere, koja je prema objavljenim navodima trajala deset godina, Kovač je gotovo bio nepobediv. Zabeleženo je da je izgubio svega dve trke na 400 metara sa preponama, jednu od Salvatorea Moralea, tadašnjeg evropskog prvaka i rekordera, posle neizvesnog foto-finiša, i drugu od olimpijskog šampiona Karla Kaufmana. U tom podatku sadržana je slika sportiste koji je, gde god da se pojavio, bio kandidat za pobedu, i koji je poraze doživljavao samo od najvećih imena svetske scene. Iako su medalje i rekordi najvidljiviji deo jedne sportske biografije, Kovačev put je istovremeno priča o ambiciji i iskušenju. Olimpijski nastup u Tokiju 1964. godine, prekinut povredom, ostao je kao podsetnik koliko je atletika nemilosrdna i koliko se karijere lome u jednom pogrešnom koraku, jednoj nezgodnoj doskočnici, jednom trenutku u kome telo kaže da ne može dalje. Ipak, čak i u toj epizodi, u toj tišini prekida, vidi se snaga šampiona, jer veličina se ne meri samo onim što je osvojeno, već i onim što je hrabro pokušano.
Nasleđe Đanija Kovača ostaje utkano u istoriju atletike na ovim prostorima, kroz titule, rekorde i olimpijske nastupe, ali i kroz sliku sportiste koji je u jednoj deceniji bio sinonim za vrhunski kvalitet. Za generacije koje su dolazile posle njega, njegov primer je podsećao da je moguće biti i svestran i dominantan, i da se najveći rezultati ne rađaju samo iz talenta, već iz rada i postojanosti. U vremenu kada su balkanska i jugoslovenska atletika tražile lica koja će ih predstavljati u svetu, Kovač je bio jedno od tih lica. Njegovo prisustvo na stazi govorilo je o standardu koji se ne spušta, o odgovornosti prema dresu reprezentacije i prema sportu kao pozivu. Otuda i snažan odjek vesti o njegovoj smrti, jer odlazak velikih sportista ne znači samo gubitak jednog imena, već i zatvaranje jedne stranice zajedničkog pamćenja.
Smrt Đanija Kovača ostavlja tišinu u svetu atletike, ali i trajno sećanje na čoveka čiji su rezultati i reputacija prevazilazili okvire jedne discipline. Ostaće upamćen kao višestruki šampion, rekorder i olimpijac, sportista koji je obeležio jednu epohu i čije ime ostaje zapisano među velikane. Porodici, prijateljima i svima koji su ga poštovali i voleli, upućujemo iskreno saučešće. Neka mu je večna slava i hvala.
