Frensis Buholc

Nemački muzičar Frensis Buholc, dugogodišnji basista legendarnog rok sastava Scorpions, preminuo je 22. januara 2026. godine, u 71. godini života, nakon borbe sa karcinomom. Njegovo ime zauzima posebno mesto u istoriji hard roka, jer je upravo u periodu njegovog najdužeg i najintenzivnijeg angažmana bend oblikovao zvuk koji je obeležio decenije i nadživeo generacije slušalaca širom sveta. Vest o njegovoj smrti dočekana je sa tugom i poštovanjem u muzičkim krugovima, a od Buholca su se oprostili i njegovi saradnici i prijatelji, među njima i gitarista Uli Jon Rot.

Frensis Buholc rođen je 19. februara 1954. godine u Hanoveru. Kako su podsetili mediji, sa muzikom se susreo veoma rano, već u detinjstvu, a instrument koji je odabrao postao je njegov prepoznatljiv izraz, bas gitara. U formativnim godinama sticao je iskustvo kroz svirku i rad sa bendovima, a početkom sedamdesetih postaje član grupe Dawn Road, u kojoj su, između ostalih, bili i Uli Jon Rot, Jurgen Rozental i Ahim Kiršning. U tom okruženju Buholc je brusio zanat u vremenu kada se hard rok tek uspostavljao kao moćan, prepoznatljiv evropski odgovor na britanske i američke uzore. Prelomni trenutak u njegovoj karijeri nastupio je kada se, zajedno sa muzičarima koji su se kasnije okupili oko imena Scorpions, našao u sastavu koji će postati jedna od najpoznatijih rok institucija kontinenta. Prema navodima objavljenim u domaćim medijima, upravo spajanje tadašnjih članova Dawn Roada sa Klausom Majneom i Rudolfom Šenkerom dovelo je do formiranja benda Scorpions. U Scorpionsima je ostao skoro dve decenije, a bend je napustio 1992. godine.

Buholcov doprinos Scorpionsima vezuje se za njihovu najprepoznatljiviju i globalno najuspešniju eru. U tom periodu, bend je objavljivao albume koji su gradili njihov identitet, šireći publiku od evropskih dvorana do svetskih stadiona. Mediji podsećaju da je svirao na albumima koje je bend objavio od “Fly to the Rainbow” (1974) do “Crazy World” (1990), što ga svrstava među ključne svedoke i kreatore zvuka jednog dugog, kreativno intenzivnog razdoblja. Posebno mesto zauzima album “Crazy World” iz 1990. godine, naveden i kao njegov poslednji doprinos bendu. Reč je o izdanju koje se u popularnoj kulturi pamti po pesmama koje su, svaka na svoj način, prevazišle granice žanra i ušle u širi društveni prostor. Njegove bas deonice mogu se čuti u hitovima kao što su “Rock You Like a Hurricane”, “Still Loving You” i “Wind of Change”, numerama koje su postale sinonim za različita lica Scorpionsa, od sirove koncertne energije, preko snažne emocije balada, do pesama koje su dobile dodatni, istorijski naboj. U sećanjima na scenu i koncertni život, ostaje i njegov lični pogled na turneje i nastupe. Bilo je toliko sjajnih trenutaka da je teško izdvojiti samo jedan, uz pomen nastupa na “Peace Music Festivalu” u Moskvi kao posebno velikog dana. Ta rečenica, izgovorena bez patetike, podseća na suštinu rokenrola, to je život na putu, hiljade večeri pred publikom, i osećaj zajedništva koji se ne može svesti na jednu fotografiju ili jednu pesmu.

Ni posle odlaska iz Scorpionsa, Buholc nije napustio muziku. Nastavio je redovno da nastupa, tokom 2000-ih ponovo je sarađivao sa Ulrihom Rotom, a potom se pridružio Mihaelu Šenkeru u projektu “Temple of Rock”, sa kojim je nastupao širom sveta. Sa “Temple of Rock” učestvovao je na albumima “Bridge the Gap” (2013) i “Spirit on a Mission” (2015), čime je njegov rad dobio i novo poglavlje, ukorenjeno u iskustvu, ali okrenuto publici koja je odrasla uz klasični hard rok. Porodica je vest o smrti saopštila emotivnom porukom, u kojoj je navedeno da je preminuo mirno, okružen ljubavlju, uz zahvalnost fanovima širom sveta na odanosti i podršci tokom njegovog životnog puta. Iza sebe je ostavio suprugu Helu i troje dece, Sebastijana, Lujzu i Marijet.

Iako je Frensis Buholc bio nemački muzičar, njegov rad se duboko urezao i u sećanje publike u Srbiji. Scorpionsi su decenijama bili deo ovdašnjeg muzičkog odrastanja, prisutni na radio talasima, kasetama, CD izdanjima, kao i u repertoarima brojnih domaćih rok muzičara koji su se učili zanatu slušajući njihove pesme. U tom kolektivnom iskustvu, bas gitara često ostaje u pozadini u odnosu na vokal ili gitaru, ali upravo ona drži strukturu, ritam i snagu, i zato se Buholcov doprinos oseća čak i kada se ne imenuje. Posebno je značajno to što je bio deo benda u vreme nastanka albuma i pesama koje su postale opšta mesta popularne kulture. U Srbiji, gde rok muzika ima dugu tradiciju društvenog komentara i emotivnog utočišta, takve pesme nisu bile samo zabava, već i muzika uz koju se pamte godine, gradovi, prve ljubavi, prijateljstva i prekretnice. Njegovo nasleđe u domaćem kontekstu, zato, nije vezano za formalne institucije, već za tiho, ali postojano prisustvo u životima ljudi. Kada jedna generacija nauči da prepozna dobar rif, moćnu baladu ili koncertnu euforiju, ona uči i da čuje temelj koji sve to nosi. U tom temelju nalazi se i Buholc, muzičar koji je svoju priču ispisivao radom, turnejama i disciplinom, ostavljajući trag koji se meri time koliko dugo muzika traje u ljudima.

Odlazak Frensisa Buholca 22. januara 2026. godine zatvara jedno važno poglavlje istorije hard roka, ali ne gasi zvuk koji je ostavio iza sebe. U vremenima kada se svet menja brže nego ikada, ostaje uteha u tome što note opstaju, a pesme nastavljaju da govore u ime onih koji su ih stvarali i svirali. Porodici, prijateljima i svima koji su ga voleli upućujemo iskreno saučešće. Neka Frensis Buholc počiva u miru, a njegov rad ostane trajno upisan u sećanje publike, i u Srbiji, i daleko izvan njenih granica.