Goran Cvijan (01.01.1962 - 11.02.2026)

U Kikindi je 11. februara 2026. godine preminuo Goran Cvijan, nekadašnji istaknuti fudbaler i kasnije trener, čovek čije se ime decenijama vezivalo za OFK „Kikindu“ i kikinški sport. Vest o njegovom odlasku duboko je potresla sugrađane i sportsku javnost, jer je Cvijan bio prepoznat kao kapiten najuspešnije generacije kluba i simbol jedne epohe lokalnog fudbala.

Goran Cvijan preminuo je u 64. godini, nakon kraćeg lečenja u Opštoj bolnici u Kikindi, posle posledica iznenadnog moždanog udara. Prema navodima iz Kikinde, moždani udar doživeo je krajem prethodne nedelje, dok je bio u taksi vozilu, što dodatno svedoči o iznenadnosti i težini situacije koja je ubrzo usledila.

Njegov životni put bio je tesno povezan sa gradom u kome je stasavao, ali i sa klubom kroz koji je prošao praktično sve selekcije. U prvom timu OFK „Kikinde“ debitovao je 1980. godine, u periodu kada je klub igrao u Vojvođanskoj ligi, a zatim se ubrzo vratio u drugoligašku konkurenciju. U vreme kada se fudbal u manjim sredinama oslanjao na istrajnost, odanost i snažan osećaj pripadnosti, Cvijan je izrastao u igrača koji je svojim kvalitetom i karakterom prerastao lokalne okvire, ali je svoju karijeru i identitet, pre svega, gradio u „crveno-belom“ dresu.

Iako je ostao upamćen najviše po godinama provedenim u OFK „Kikindi“, u jednom delu karijere kratko je nastupao i za Bor, dok je igrački put završio u kikindskom ŽAK-u, za koji je igrao u proleće 1995. godine. Nakon završetka igračke karijere ostao je u fudbalu kao trener, vodeći seniorski pogon u više navrata, a posebno se pamti i njegov rad sa mlađim kategorijama.

Poslednjih godina života bavio se taksi prevozom. Iza sebe je ostavio dvojicu sinova, unuku i brata. Prema dostupnim informacijama, sahrana je zakazana za četvrtak, 12. februar 2026. godine, u 12.30 časova, na gradskom groblju u Kikindi, odnosno na Mokrinskom groblju.

U istoriji OFK „Kikinde“ Cvijan je ostao zabeležen kao jedan od najuspešnijih igrača kluba od njegovog postanka, a posebno kao kapiten generacije koja je 1992. godine izborila ulazak u elitni rang takmičenja. Taj podatak ima težinu koja prevazilazi puku statistiku, jer je reč o periodu koji je za klub predstavljao vrhunac sportskih dometa, i o generaciji koja je u gradu ostavila trajnu uspomenu na vreme kada je kikindski fudbal bio na velikoj sceni.

U prvenstvenim utakmicama za OFK „Kikindu“ nastupio je 312 puta, a iako je igrao kao defanzivac, postigao je 41 gol. Takav učinak govori o igraču koji nije bio samo čuvar poslednje linije, već i čovek koji je imao osećaj za trenutak, hrabrost da preuzme odgovornost i sposobnost da doprinese timu i kada se očekuje da „odbrana ćuti, a napad govori“.

Posebno mesto u sećanju navijača i klupskoj hronici zauzima činjenica da je Cvijan postigao prvi prvoligaški gol za OFK „Kikindu“, 1992. godine, u utakmici protiv subotičkog „Spartaka“, koja je završena rezultatom 2:0. Taj gol nije bio samo sportski detalj, već simbol potvrde da klub može da bude ravnopravan u društvu najboljih, a da će istorijski trenutak obeležiti upravo kapiten, igrač kome su verovali i saigrači i tribine.

Cvijan je bio i amaterski reprezentativac Jugoslavije, što svedoči o prepoznatljivosti njegovog kvaliteta i izvan lokalnog okvira. U sećanjima savremenika ostao je i kao igrač kojeg su, prema navodima, zvali i veći klubovi, ali je ostajao veran matičnoj sredini. Takva odluka, bez romantizovanja, nosi jasnu poruku o njegovom karakteru i o tome kako je doživljavao dres koji nosi.

Kao trener, ostavio je trag i u seniorskoj konkurenciji, ali se posebno izdvaja podatak da je veliki uspeh ostvario vodeći juniore OFK „Kikinde“, koji su stigli do finala državnog kupa. U radu sa mladima uvek se najjasnije vidi kakav je čovek bio sportista, da li je umeo da znanje prenese, da li je znao da podigne samopouzdanje i da uobliči timski duh. Rezultat koji je ostvario sa juniorima govori da je Cvijan imao i taj dar, da sa mladim igračima gradi put koji je i sam prošao, od prvih selekcija do velike scene.

U sportskoj biografiji Gorana Cvijana istaknuto je i priznanje za najboljeg sportistu grada 1992. godine. To je godina koja se u njegovom slučaju prirodno izdvaja kao vrhunac, ne samo zbog ličnih brojki i kapitenske uloge, već zbog istorijskog uspeha kluba i mesta koje je OFK „Kikinda“ tada zauzela u domaćem fudbalu.

Nasleđe Gorana Cvijana u Kikindi i šire ne meri se samo brojem nastupa, golova ili titulom kapitena. Ono se prepoznaje u načinu na koji se o njemu govori, kao o čoveku koji je na terenu bio „uvek ispred svog tima“, spreman da, kako je opisano, ostavi srce na terenu, ali i da bude glas saigrača kada je to bilo potrebno. Takav spoj borbenosti i odgovornosti retko se zadržava u kolektivnom pamćenju samo zbog sporta, on ostaje zato što u sebi nosi meru ljudskog dostojanstva.

Svedočanstva o njegovom karakteru naglašavaju da je bio borac i džentlmen, da je poštovao rivale, u igri i van terena, i da je bio druželjubiv i pravi prijatelj. U sredinama kakva je Kikinda, gde se ljudi poznaju, gde se sportske priče prepliću sa svakodnevicom, takve osobine ostaju kao deo zajedničke istorije grada. Cvijan je u tim pričama ostao kao sinonim za klub, ali i kao primer sportiste koji je znao da čuva i obraz igre i obraz čoveka.

Njegov život nakon profesionalnih i poluprofesionalnih dana, uključujući posao taksiste u poslednjim godinama, dodatno osvetljava biografiju bez ulepšavanja. Bio je prisutan među ljudima, u gradu, u svakodnevici, što je kod mnogih pojačalo osećaj ličnog gubitka. Kada ode neko ko je istovremeno bio sportska figura i sugrađanin koga možete sresti na ulici, odlazak se doživljava kao da je iz kolektivne slike grada istrgnut važan deo.

U širem smislu, Cvijanovo nasleđe pripada onoj tradiciji srpskog sporta u kojoj su lokalni klubovi bili nosioci identiteta, a kapitani ljudi kojima se veruje, ne zato što su najglasniji, već zato što su najpostojaniji. Njegova odanost OFK „Kikindi“, uz kratke izuzetke u karijeri, ostaje svedočanstvo o vremenu kada je pripadnost klubu bila i stvar časti, i stvar ljubavi, i stvar lične odluke da se najveće utakmice igraju pred svojim svetom.

Odlaskom Gorana Cvijana Kikinda je izgubila čoveka čije je ime upisano u sportsko pamćenje grada, ali i u ono tiho, ljudsko pamćenje koje nastaje iz poštovanja, susreta i priča koje se prenose. Njegova karijera, od debija 1980. godine, preko kapitenske uloge i istorijskog prvoligaškog gola 1992. godine, do rada sa mladima i trenerskih angažmana, ostaje kao celina koja govori o istrajnosti i odanosti.

Porodici, prijateljima, saigračima i svim Kikinđanima koji su ga voleli i poštovali, upućujemo iskreno saučešće. Neka mu je večna slava i hvala za sve što je dao svom klubu i svom gradu.