Miloje Orlović (28.05.1934 - 13.02.2013)

Preminuo je Miloje Mića Orlović, dugogodišnji novinar, urednik i televizijski voditelj, čovek čije se ime decenijama izgovaralo kao sinonim za televiziju u njenim najranijim, formativnim godinama. Otišao je u Beogradu 13. februara 2013. godine, ostavljajući za sobom trag profesionalnosti i dostojanstva koji je oblikovao shvatanje javne reči u domaćem etru. U sećanjima kolega i publike ostao je kao prvo lice TV Dnevnika Televizije Beograd, ali i kao doajen koji je umeo da ozbiljnost informativnog programa spoji sa šarmom i merom, bez viška gestova i bez potrebe da bude veći od sadržaja koji saopštava.

Miloje, svima poznat kao Mića Orlović, rođen je 28. maja 1934. godine u Valjevu. Detinjstvo i odrastanje vezao je i za Prištinu i za rodni kraj, odrastajući uz mlađeg brata Dragana, koji se kasnije takođe opredelio za novinarstvo. Obrazovanje je nastavio u Beogradu, gde je završio Filološki fakultet. Još tokom studija ušao je u svet medija kao sportski novinar, što će se pokazati kao važna škola discipline, ritma i neposrednosti, osobina koje su u televizijskom poslu kasnije postale njegov zaštitni znak. Pored novinarskog rada, bio je i standardni reprezentativac studentske košarkaške reprezentacije Jugoslavije, tima koji je tih godina oformio i sa uspehom vodio Ranko Žeravica. To iskustvo pripadnosti kolektivu, takmičarskog duha i poštovanja pravila igre, Orlović je nosio i u profesionalni život, u kojem su tačnost i priprema bili podrazumevani.

Na programu Radio Beograda prvi put se javio 15. oktobra 1957. godine, kao reporter sa fudbalske utakmice OFK Beograd, Napredak Kruševac. Već naredne godine, u maju 1958, učestvovao je u realizaciji prvog televizijskog prikaza u okviru razmene TV novinara Beograda i Zagreba, u vreme kada se televizija u Jugoslaviji tek tražila i gradila iz dana u dan. Prelomni trenutak dogodio se 23. avgusta 1958. godine, kada je Televizija Beograd emitovala prvi TV Dnevnik informativno-političkog programa, a njegov voditelj bio je Mića Orlović. Taj datum ostao je upisan u istoriju domaće televizije, jednako kao i Orlovićevo ime, jer je tada nastao model obraćanja publici koji je podrazumevao smirenost, jasnu dikciju i osećaj mere.

Profesionalni novinar bio je od 1956. godine, a urednik od 1967. godine. U penziju je otišao sa mesta urednika Programa za inostranstvo, ostajući do kraja vezan za ideju da javni servis ima obavezu da Srbiju i njenu svakodnevicu saopštava i izvan granica zemlje, jednako odgovorno kao i u kući.

Orlovićeva karijera nije bila zbir funkcija, već dokaz da se profesija može graditi na kontinuitetu, radu i pouzdanosti. U brojkama koje danas zvuče gotovo neverovatno, ostavio je iza sebe više od 170 reportaža, oko 300 intervjua, više od 200 televizijskih reportaža, 80 radio-emisija i 1.300 TV emisija. Ovi podaci ne govore samo o produktivnosti, već i o jednoj epohi u kojoj su se emisije stvarale uživo, često bez mogućnosti da se greške sakriju, pa je temelj uspeha bio u pripremljenosti i sigurnoj ruci.

Njegova posebnost bila je u tome što je već u samim počecima televizije razumeo prirodu kamere i odnos sa gledaocem. Govorio je o iskustvu prvog Dnevnika, prisećajući se kako je sebi objasnio da je kamera poput staklenog prozora kroz koji treba gledati, tražeći pogledom svoje kamermane, da bi se opustio i stekao utisak da se zaista obraća gledaocima. U toj slici prepoznaje se njegov profesionalni instinkt, sposobnost da tehničku prepreku pretvori u komunikacionu prednost, i da u novom mediju pronađe ljudsku meru.

Kolege su ga pamtili i kao spikera i kao voditelja brojnih kvizova, u kojima je, po svedočenjima iz tog vremena, znao da podigne atmosferu i da publiku uvede u igru bez ponižavanja učesnika i bez karikiranja znanja. Zabeleženo je i da je učestvovao u realizaciji kvizova „Ginis“ i „Istorija srpskog naroda“, čime je ostao prisutan i u zabavnom i u obrazovnom segmentu programa.

Njegov rad prepoznavan je kroz brojna priznanja i novinarske nagrade, a ono što je možda važnije od svake plakete jeste činjenica da je ostao figura poverenja. U televizijskom poslu, gde se autoritet često gradi na prolaznoj popularnosti, Orlovićev autoritet bio je dugotrajan, jer je počivao na tačnosti, jasnom jeziku i odsustvu sujete. I kada je u kadru bio najprepoznatljiviji, nikada nije delovalo da želi da bude važniji od vesti, gosta ili sagovornika, već da bude posrednik između događaja i publike.

O poslednjim trenucima njegovog života, u javnosti je ostalo zabeleženo svedočenje Gordane Perić, glavne sestre doma za stara lica u Beogradu, gde je Orlović proveo poslednjih deset dana. Prema toj izjavi, u 14 časova je, uz osmeh, rekao: „E, dosta je bilo“, zatim se okrenuo na drugu stranu kreveta i zauvek zaspao. U toj rečenici, kratkoj i mirnoj, mnogi su prepoznali njegovu životnu crtu, gospodsku suzdržanost i sposobnost da i u najtežem času ostane pribran.

Nasleđe Miće Orlovića je šire od biografije jednog voditelja. On je pripadao generaciji koja je stvarala standarde, u vreme kada standardi nisu bili propisani priručnikom, već su nastajali u praksi, pred kamerama i mikrofonima, pred licem publike. Kao prvi voditelj Dnevnika Televizije Beograd, postao je deo kolektivne memorije, i jedan od onih ljudi uz koje su generacije učile šta znači javni nastup, šta znači jasno izgovorena reč, i šta znači odgovornost prema gledaocu.

U tekstovima posvećenim njegovom mestu u jugoslovenskoj kulturi zabeležena je i ocena da su gledaoci televiziju poistovećivali sa Mićom Orlovićem. To nije samo kompliment popularnosti, već opis vremena u kojem su lica sa ekrana bila istovremeno i glas institucije i oslonac poverenja, pa su se njihove osobine prenosile na doživljaj celog medija.

Ostao je upamćen i po svojoj profesionalnoj svestranosti, spremnosti da u istom danu bude i reporter i voditelj i urednik, i da, kada je potrebno, učestvuje u svemu što čini program, od organizacije do realizacije. Takva vrsta posvećenosti danas deluje gotovo arhaično, ali upravo zato podseća na vreme kada je televizija bila zanat koji se učio celim bićem, i kada je svaka emisija bila događaj koji se gradi radom, a ne samo produkcijom.

Njegov trag je, najzad, i trag pristojnosti. U javnom prostoru koji se menja, gde ton često postaje oštriji, Orlović je ostao primer da se može biti upečatljiv bez agresije, duhovit bez ponižavanja, autoritativan bez distance prema čoveku. Njegova dikcija, mirnoća i osećaj za ritam govora ušli su u nepisanu školu televizijskog novinarstva, onu koja se prenosi gledanjem, slušanjem i pamćenjem.

Odlaskom Miloja Miće Orlovića, 13. februara 2013. godine u Beogradu, završilo se jedno poglavlje istorije domaće televizije, ali nije prestalo sećanje na način na koji je to poglavlje pisano. U vremenu kada se reči često troše olako, njegov život i rad podsećaju da javna reč mora imati težinu, a javno lice dostojanstvo. Neka mu je večna slava i hvala, i neka se njegovo ime izgovara sa istim poštovanjem sa kojim je on decenijama izgovarao reči upućene publici.