Nemanja Stanković
Nekadašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije Nemanja Stanković preminuo je u Nišu, u 86. godini života. Njegovo ime ostaje vezano za jednu od najtežih i najturbulentnijih decenija u savremenoj istoriji srpskog fudbala, kada je Savez vodio u okolnostima raspada države, sankcija i snažnih institucionalnih pritisaka. Vest o njegovoj smrti dočekana je sa tugom u sportskoj javnosti, uz podsećanje da je Stanković bio među onim funkcionerima čiji se uticaj prepoznaje više po tragovima u sistemu nego po javnim nastupima i ličnoj promociji.
Nemanja Stanković preminuo je u svom rodnom gradu, Nišu, gde je proveo i poslednje godine života. U javno dostupnim saopštenjima i vestima povodom njegove smrti ističe se pre svega njegova dugogodišnja uloga sportskog funkcionera, kao i činjenica da je srpski fudbal vodio tokom devedesetih godina prošlog veka, u kontinuitetu gotovo punu deceniju. U tom periodu, Fudbalski savez Srbije imao je republički karakter, ali je, prema ocenama Saveza, uživao značajan ugled, i u zemlji i u međunarodnim okvirima. U brojnim osvrtima naglašava se da je Stanković radio u tandemu sa generalnim sekretarom Nikolom Jockovićem, sa kojim je, kako se navodi, postavljao pravne i organizacione temelje Saveza i insistirao na ravnomernom razvoju pokrajinskih i regionalnih fudbalskih struktura. Nakon odlaska sa čela FSS na prelazu iz 2000. u 2001. godinu, pominjan je kao kandidat za predsednika ili generalnog sekretara Fudbalskog saveza SR Jugoslavije, ali do tog angažmana nije došlo. Ubrzo se povukao iz fudbalskog života i javnosti, a ostatak vremena proveo je daleko od reflektora, u krugu porodice i prijatelja.
O Stankovićevom mandatu i ulozi najčešće se govori kroz prizmu stabilizacije Saveza u godinama koje su bile opterećene istovremenim sportskim i društvenim lomovima. Bio je predsednik u vreme raspada SFR Jugoslavije, sankcija, institucionalnih prekida i stalnih pritisaka, što je, prema oceni iz saopštenja i medijskih izveštaja, zahtevalo znanje, autoritet i sposobnost da se Savez očuva kao funkcionalna institucija. Kao jedna od ključnih odlika njegovog rada ističe se partnerstvo sa generalnim sekretarom Nikolom Jockovićem. U osvrtima se navodi da su u tom tandemu postavljeni osnovni pravni i organizacioni temelji na kojima je Savez nastavio da funkcioniše, uz naglašenu potrebu da se sistem ne gradi samo „odozgo“, već da se oslanja na snažnu bazu. U tom smislu, posebno se apostrofira Stankovićevo insistiranje na ravnomernom razvoju pokrajinskih i regionalnih saveza, uz uverenje da bez stabilne infrastrukture nema ni stabilnog fudbala. U saopštenjima i tekstovima povodom njegove smrti navodi se i da je pod „kapom“ FSS u tom periodu stasavalo više generacija stručnih sportskih radnika, sposobnih da odgovore složenim izazovima vremena. Ističe se da je Savez okupljao ugledne pravnike, ekonomiste, privrednike i sportske poslenike, a Stanković se u tom krugu pominje kao čovek čiji je autoritet bio prepoznat i „neupitan“. Poseban značaj njegovog mandata često se sagledava i kroz činjenicu da je, iako tada republičkog karaktera, Fudbalski savez Srbije imao ugled koji je prevazilazio unutrašnje okvire. U godinama kada su međunarodne okolnosti bile izrazito nepovoljne, očuvanje institucionalne ozbiljnosti i kontinuiteta rada predstavljalo je preduslov da fudbal kao masovni sport opstane sa jasnim pravilima i strukturom, a ne kao puka improvizacija vremena krize. Nakon završetka mandata na prelazu 2000. i 2001. godine, Stanković je, prema navodima, razmatran i za najviše funkcije u savezu SR Jugoslavije, ali je tadašnja politička dinamika, koja se prelivala i na sport, usmerila događaje u drugom pravcu. Iz tog razdoblja ostaje slika funkcionera koji nije tražio povratak u javni prostor po svaku cenu, već se povukao, ostavljajući da o njegovom radu govore rezultati i ustrojstvo koje je pomagao da se uspostavi.
Nasleđe Nemanje Stankovića u srpskom fudbalu prepoznaje se, pre svega, u ideji da institucije moraju biti jače od trenutka. U javnim oproštajima naglašava se da je upravo u njegovom mandatu postavljen okvir pravnih i organizacionih rešenja koji su Savezu omogućavali da, uprkos spoljnim turbulencijama, zadrži strukturu, proceduru i osećaj kontinuiteta. Njegov uticaj nije ostao upamćen po spektakularnim potezima koji kratkoročno pune naslove, već po usmerenju ka „bazi“ i ravnomernom razvoju regionalnih saveza, što je u srpskom sportu često presudno za dugoročno zdravlje takmičenja, infrastrukture i kadrova. Zbog toga se u oproštajima ističe da je srpski fudbal ostao bez jednog od svojih važnih, ali tihih graditelja, čoveka čiji se doprinos meri onim što je ostalo iza njega, a ne onim što je izgovoreno pred kamerama. Na kraju, Stankovićevo nasleđe pripada i širem društvenom kontekstu. U vremenima kada su sport i svakodnevni život bili pod pritiskom političkih i ekonomskih okolnosti, stabilan Savez značio je i stabilan okvir za klubove, igrače, trenere i navijače, za sve one kojima je fudbal bio prostor normalnosti i identiteta.
Nemanja Stanković otišao je tiho, onako kako je, prema brojnim opisima, i najveći deo svoje karijere proveo, daleko od očiju javnosti, ali sa tragom koji se prepoznaje u ozbiljnosti institucije koju je vodio u najtežim godinama. Fudbalski savez Srbije uputio je saučešće porodici, a sportska javnost se oprašta od čoveka koji je, u vremenu iskušenja, zastupao ideju da bez pravila, znanja i rada nema ni igre, ni budućnosti. Porodici, prijateljima i svima koji su Nemanja Stankovića poznavali i poštovali, upućujemo iskreno saučešće. Neka mu je večna slava i hvala.
