Sava Grozdanović

Sava Grozdanović, legendarni odbojkaški trener i jedan od ljudi koji su obeležili rane decenije razvoja našeg sporta, preminuo je 6. februara 2026. godine u Atini, u 101. godini života. Njegovo ime ostaje upisano u istoriju odbojke kao sinonim za pedagogiju, posvećenost i tihu, istrajnu službu sportu i ljudima, u Srbiji, nekadašnjoj Jugoslaviji i Grčkoj.

Prema dostupnim navodima, Grozdanović je odrastao u svešteničkoj porodici, a to porodično vaspitanje, kako se ističe, oblikovalo je njegov odnos prema radu i prema ljudima, sa naglašenom spremnošću da pomaže i podučava. Nakon Drugog svetskog rata njegova porodica se doselila u Beograd, gde je 1947. godine, sasvim slučajno, zakoračio u odbojku, pridruživši se ekipi kojoj je nedostajao igrač. Iako je dotad igrao fudbal, nova igra ga je, prema svedočenjima, odmah osvojila, a već naredne godine otisnuo se i u trenerske vode.

U vremenu kada je sportu nedostajalo kadrova i kada su se entuzijazam i dobra volja smatrali gotovo ravnopravnim sa formalnim titulama, Grozdanović je preuzimao raznovrsne dužnosti. Početkom pedesetih godina bio je i predsednik Zbora odbojkaških sudija. Desetak godina kasnije, na konkursu je izabran za prvog profesionalnog, tada bi se reklo plaćenog, trenera Odbojkaškog saveza Jugoslavije, što svedoči o ugledu koji je već tada imao u struci.

Njegov život imao je i ličnu odbojkašku dimenziju koja se retko sreće u sportskim biografijama. Bio je trener rođenom bratu Lazaru Grozdanoviću, kasnijem dugogodišnjem selektoru jugoslovenske reprezentacije, kao i sopstvenoj supruzi Radojki, odbojkašici koja je nastupala za Lokomotivu iz Zagreba, Partizan, Crvenu zvezdu, Panatinaikos i reprezentaciju. Upravo ta porodična nit, spoj profesionalnog i intimnog, opisuje njegovu svakodnevicu, odbojku je živeo kao poziv, a ne kao prolaznu epizodu.

Kada se govori o Grozdanovićevim rezultatima, važno je razumeti kontekst epohe. Bio je to period izgradnje klubova, selekcija i same sportske kulture, kada trener nije bio samo taktičar, već i organizator, učitelj i, često, čovek koji praktično stvara uslove za postojanje sporta. Grozdanović je radio u više sredina i sa različitim uzrastima, vodio je i muške i ženske ekipe, juniore i seniore, kao i selekcije u Jugoslaviji i Grčkoj.

Posebno mesto u njegovoj karijeri zauzimaju najveći beogradski klubovi. Vodio je Crvenu zvezdu i Partizan, a njegov rad u domaćoj odbojci obeležen je titulama i prekretnicama. Sa odbojkašicama Partizana osvojio je prvenstvo 1960. godine. U leto 1961. godine, na molbu iz Atine, naš savez ga je poslao da pomogne razvoju grčke odbojke, gde je ostao godinu i po, a potom se vratio u Beograd.

Ipak, klub za koji se u navodima naglašava da je bio njegov, i ostao, jeste Železničar. Vratio mu se 1964. i sa seniorima ostvario izuzetan podvig, osvojio je državno prvenstvo bez izgubljene utakmice. Već naredne godine, usled sukoba unutar sportskog društva, napustio je klub, a iste te godine dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, priznanje koje dodatno potvrđuje značaj njegovog rada u tadašnjem sportskom životu prestonice.

Usledila je nova velika etapa u Crvenoj zvezdi, gde je sa odbojkašicama bio šampion 1967. i 1968. godine. Ovi rezultati, gledani iz današnje perspektive, imaju dvostruku vrednost, predstavljaju trofeje, ali i potvrdu da je znao da gradi timove, sisteme rada i kulturu pobede, bez obzira na klubsku boju i trenutne okolnosti.

U reprezentativnom radu, Grozdanović je bio prisutan gotovo sve vreme dok je boravio u zemlji. Za Evropsko prvenstvo 1951. u Parizu pripremao je odbojkašice, ali, prema dostupnim navodima, nije putovao sa ekipom jer nije dobio pasoš, a reprezentacija se vratila sa bronzanom medaljom, prvom medaljom u istoriji naše odbojke. U kasnijim godinama, sa odbojkašima je osvajao prva mesta na Mediteranskim igrama 1963. u Napulju i 1967. u Tunisu, kao i na Univerzijadi 1965. u Budimpešti.

Značajan trag ostavio je i u Grčkoj, posebno u Panatinaikosu. Prema navodima, od 1970. do 1973. i muška i ženska ekipa tog kluba bile su najbolje u Grčkoj. Potom se ponovo vratio na klupu u sezoni 1979/80. i doveo Panatinaikos u finale Kupa pobednika kupova za muškarce, gde je grčki tim poražen od Paninija iz Modene rezultatom 3:2. To finale ostaje kao evropski pečat jedne karijere koja nije bila zatvorena u nacionalne okvire.

U pričama o njegovom pedagoškom uticaju ostao je i podatak da je među njegovim igračima bio Karolos Papuljas, kasniji predsednik Grčke, kao i da je bio trener Ivici Trinajstiću, svom prvom treneru, koji je kasnije imao važnu ulogu u podizanju odbojke u Italiji. Takvi detalji govore o širini njegovog puta i o tome kako se preko sporta prepliću biografije ljudi različitih profesija i sudbina.

Po završetku intenzivne trenerske etape, Grozdanović je u Atini 1981. godine osnovao turističku agenciju „Golden vej“ i bio uspešan i na tom polju. U navodima se naglašava da je, kroz posao i svakodnevni život, pomagao ljudima iz naše zemlje koji su dolazili u Grčku, a vođenje agencije kasnije je prepustio sinu Iliji i ćerki Dragani. Istovremeno je ostao vezan za sport i novinarstvo, dugo godina bio je dopisnik „Politike“ i „Sporta“ iz Grčke, prateći odbojku i širi sportski život.

Posebno se izdvaja njegov doprinos povratku naše odbojke na međunarodnu scenu nakon sankcija. Prema dostupnim navodima, odigrao je ključnu ulogu u tome da reprezentacija bude naknadno uključena u kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1995. godine, čiji je domaćin bila Grčka, a na tom prvenstvu Jugoslavija je osvojila bronzanu medalju. Taj trenutak se opisuje kao početak uzleta naše odbojke, uzlet koji će kasnije postati prepoznatljiv deo sportskog identiteta zemlje.

Nasleđe Save Grozdanovića ne staje u broju trofeja i nabrajanju funkcija. Ono se, pre svega, prepoznaje u načinu na koji je shvatao sport, kao zajednicu, kao školu karaktera i kao prostor u kome se, kroz disciplinu i međusobno poštovanje, ljudi grade jednako koliko i ekipe. U vremenu koje je često tražilo improvizaciju i snalažljivost, on je, prema dostupnim svedočenjima, nudio red, mir i pedagoški pristup.

Njegov životni luk, od Beograda posle rata, preko najznačajnijih klubova i reprezentativnih selekcija, do Atine u kojoj je proveo deo života i gde je preminuo, pokazuje koliko sport može biti most između država i kultura. I to ne samo most u smislu takmičenja, već most u smislu ljudske podrške, onoga trenutka kada se na gostovanju nađe zemljak, klub ili sportista i zna da ima vrata na koja može da pokuca.

U javnim zapisima ostaje i snažna slika čoveka koji je posle trenerskih dana nastavio da bdije nad odbojkom, prateći je, pišući o njoj i, kada je bilo potrebno, koristeći svoje poznanstvo i autoritet da pomogne sistemu, ne sebi. Takav odnos prema sportu danas se retko viđa, a upravo zato se pamti, jer podseća da istoriju ne čine samo veliki poeni i medalje, već i tihi radnici koji stvaraju uslove da se veliki trenuci uopšte dogode.

Sava Grozdanović biće sahranjen u Beogradu, a datum i vreme sahrane biće naknadno saopšteni. Odlazak čoveka koji je doživeo 101. godinu i ostavio trag u nekoliko epoha sporta, u nekoliko gradova i među generacijama učenika i saradnika, ostavlja prazninu, ali i obavezu da se njegov rad pamti mirno i tačno, onako kako je i sam živeo.

Neka mu je večna slava i hvala za sve što je učinio za odbojku i za ljude oko nje.