Veselin Ćetković (11.03.1948 - 10.02.2026)

Preminuo je Veselin Vidov Ćetković, dugogodišnji kulturni pregalac, osnivač i noseći duh manifestacije „Dani Zagrađa“. Njegova smrt, 10. februara 2026. godine u Kliničkom centru Srbije u Beogradu, nakon duge i teške bolesti, u 78. godini života, ostavila je prazninu u kulturnom životu Sutomora, Zagrađa i šireg barskog kraja. Otišao je čovek koji, kako su savremenici svedočili, nije gradio karijeru, već zajednicu, uporno i tiho, bez potrebe za javnim priznanjem, ali sa delom koje je vremenom postalo mera istinske posvećenosti kulturi.

Veselin Vidov Ćetković rođen je 11. marta 1948. godine u Feketiću, u Vojvodini, u porodici crnogorskog porekla. Od ranih godina u sebi je nosio snažan osećaj pripadnosti i odgovornosti, onaj tihi zavet da se ono što je vredno sačuva i prenese, bez obzira na okolnosti i prepreke. Taj unutrašnji orijentir, opisan kao skroman, a postojan, pratio ga je kroz život i jasno se ogledao u načinu na koji je radio, okupljao ljude i podizao kulturne sadržaje tamo gde ih često nema dovoljno. Po obrazovanju mašinski inženjer, radno i životno bio je vezan za Beograd. Ipak, pored prestonice, njegov najdublji i najprepoznatljiviji trag ostao je u Sutomoru, tačnije u Zagrađu, gde je na svom imanju, u borovoj šumi kraj Spičanskog polja, godinama stvarao prostor susreta umetnika, pisaca i publike iz čitavog regiona. Vest o njegovom upokojenju, uz napomenu da će vreme i mesto sahrane biti naknadno objavljeni, doživljena je kao gubitak ne samo jedne ličnosti, već i jednog retko viđenog, istrajnog kulturnog zamaha koji je decenijama davao ritam letima u Zagrađu i smisao okupljanjima koja su prevazilazila uobičajene okvire manifestacija.

Najvažnije delo Veselina Vidovog Ćetkovića neraskidivo je vezano za „Dane Zagrađa“, manifestaciju koju su mnogi doživljavali kao simbol kulture koja ne zavisi od institucija, budžeta i formalnih struktura, već od volje, vizije i lične žrtve. U vremenu u kome se kulturni život često meri kalendarima ustanova i finansijskim planovima, on je pokazao da kultura može imati i drugo lice, ono domaćinsko, živo i neposredno, ali podjednako ozbiljno u nameri. Više od tri decenije neprekidnog rada posvetio je promociji kulture Srbije i Crne Gore, naročito pesnika i književnika koji stvaraju na ćirilici i srpskom jeziku. U toj rečenici, u toj preciznoj odrednici trajanja, sabrani su sati organizacije, dogovora, dočeka, brige o gostima, opreme, programa, i svega onoga što publika vidi kao „večeras je program“, a iza čega stoji životni napor i vera da je smisleno istrajavati.

Za sobom je ostavio brojke koje svedoče o razmeri njegovog rada, više od 1.300 kulturno-zabavnih programa i desetine hiljada posetilaca. Ali, možda još više od brojki ostaje sećanje na raznovrsnost sadržaja i na širinu kruga ljudi koje je umeo da okupi. Na njegovom imanju, u prirodnom ambijentu Zagrađa, godinama su se sabirali pesnici, pisci, guslari, glumci, muzičari, umetnici i publika, a programi su obuhvatali književne večeri, koncerte, izložbe, sabore, humanitarne akcije i sportske događaje. Sve je to, po svedočanstvima, obimom i kvalitetom stajalo rame uz rame sa repertoarima brojnih javnih ustanova kulture, i to bez sistemske podrške, uz lična ulaganja i pomoć malobrojnih prijatelja.

Posebno mesto u pamćenju onih koji su dolazili u Zagrađe zauzima njegovo domaćinstvo, opisivano kao širom otvoreno, iskreno i nenametljivo. Trpeza, hrana, piće i razgovor nisu bili tek prateći element, već prirodni nastavak kulturnog čina, produžetak onoga što se čulo u stihu ili pesmi. U takvom ambijentu niko nije ostajao na margini, niko nije bio „prolaznik“, svaki čovek imao je mesto gosta. Taj odnos prema ljudima i prema prostoru bio je deo njegove kulture, one koja se ne svodi na protokol, već na ljudskost.

U Ćetkovićevom životu kultura nije bila odvojena od etike, niti od brige za čoveka. Njegova humanost, naglašena i kroz ulogu dugogodišnjeg dobrovoljnog davaoca krvi, dobija dodatnu težinu kroz podatak da je krv darovao više od 80 puta, dok su akcije dobrovoljnog davalaštva redovno bile deo „Dana Zagrađa“. Time je pokazao da zajednica ne počiva samo na reči i pesmi, već i na spremnosti da se drugome pomogne konkretnim delom, onda kada je najpotrebnije.

I kada su, kako se navodi, postojali izazovi, zavist i nerazumevanje, nikada nije odustajao. Njegova lična snaga hranila se verom u tri jednostavna oslonca, veru, nadu i ljubav, uverenjem da bez njih ni pojedinac ni zajednica ne mogu opstati. Upravo takvim uverenjem nosio je sve godine rada, često tiho i bez široke javne podrške, ali sa snažnim osećajem smisla i odgovornosti prema mestu i ljudima koje je okupljao.

Nasleđe Veselina Vidovog Ćetkovića meri se onim što je ostalo iza njega, ali i onim što je, zahvaljujući njemu, nastalo u drugima. Njegovim odlaskom, kako je zabeleženo, Sutomore je izgubilo najupornijeg kulturnog domaćina, Bar jednog od najznačajnijih pregalaca van institucionalnih okvira, a Zagrađe čoveka koji mu je podario identitet, ritam i pamćenje. U tim rečima prepoznaje se suština, on nije bio samo organizator, već neko ko je mestu dao oblik, a ljudima razlog da se okupljaju, da slušaju, govore, pevaju i pamte.

„Dani Zagrađa“ ostaju kao primer da kulturna scena ne mora uvek počinjati u salama, kancelarijama i ustanovama, već može izrasti iz lične inicijative, domaćinske brige i uporne vere u vrednost jezika, pisma i stvaralaštva. Činjenica da je godinama okupljao stvaraoce i publiku iz regiona, u prirodnom ambijentu i uz program koji je sadržajno obuhvatao širok raspon umetničkih i društvenih događaja, govori o njegovoj sposobnosti da razume šta ljudima treba, prostor gde se prepoznaju i gde se osete kao deo šire zajednice.

Kada se kaže da ono što je stvorio ostaje u ljudima, u sećanjima i u mestu koje će ga pamtiti duže nego što traju leta, to nije samo poetska slika, već opis trajanja koje nadilazi jednu biografiju. Njegovo nasleđe je u svakoj književnoj večeri koja je nekome otvorila put ka čitanju, u svakom razgovoru koji je spojio nepoznate ljude, u svakoj humanitarnoj akciji koja je podsetila da kultura nije luksuz, već duhovna i moralna potreba zajednice.

Odlazak Veselina Vidovog Ćetkovića, 10. februara 2026. godine u Beogradu, zatvorio je jedno poglavlje koje je trajalo decenijama, ali nije zatvorio ono što je njegov rad pokrenuo. Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni, a do tada, i posle toga, ostaje tiha obaveza onih koji su ga poznavali, slušali i dolazili u Zagrađe, da sećanje ne svedu na vest, već na nastavak ideje.

Neka mu je večna slava i hvala, i neka se njegovo ime pamti u Zagrađu, u Sutomoru, u Baru i svuda gde je verovao da reč, pesma i dobro delo mogu da okupe ljude i da ih učine boljima.