Zoran Stojković 1971-2026
Major policije Zoran Stojković, poznat među kolegama i prijateljima po nadimku Piksi, preminuo je iznenada u 55. godini života. Vest o njegovoj smrti duboko je pogodila pripadnike policije i Žandarmerije, kao i saborce koji su sa njim delili najteže zadatke na Kosovu i Metohiji i u Kopnenoj zoni bezbednosti. Ostaće upamćen kao policijski starešina i instruktor obuke koji je, prema svedočenjima kolega, znanjem, iskustvom i ličnim integritetom ostavio snažan trag u službi.
Zoran Stojković rođen je 27. novembra 1971. godine u Velikoj Plani. Policijskoj službi priključio se 1996. godine, čime je započeo profesionalni put koji će obeležiti operativni rad, ratna i poratna angažovanja, ali i pedagoški, instruktorski segment u okviru Žandarmerije. Tokom karijere službovao je u SUP-u Kragujevac, a potom i u Komandi Žandarmerije, u Odeljenju za obuku, gde je bio posebno cenjen kao instruktor.
U javno dostupnim objavama koje su pratile vest o njegovoj smrti navodi se da je bio učesnik sukoba na Kosovu i Metohiji, kao i angažovanja u Kopnenoj zoni bezbednosti. Zoran Stojković preminuo je u nedelju, a sahranjen je 20. januara 2026. godine na Novom groblju u Velikoj Plani, u 13 časova.
U profesionalnoj biografiji Zorana Stojkovića posebno mesto zauzima njegov ratni i operativni put, o kome su, nakon njegove smrti, govorili saborci i organizacije koje okupljaju veterane i ljude povezane sa službom. Kao pripadnik 36. odreda PJP učestvovao je u oružanim akcijama tokom NATO agresije na Kosovu i Metohiji, kao i kasnije u Kopnenoj zoni bezbednosti, u okviru borbe protiv albanskih terorista i stranih plaćenika.
Međutim, ono po čemu ga mnogi nisu pamtili samo kao učesnika događaja, već i kao čoveka koji je oblikovao generacije, jeste njegov rad u obuci. U Žandarmeriji je radio kao instruktor, a u javnim navodima ističe se da je važio za jednog od najboljih instruktora obuke, čoveka kome su se kolege obraćale sa poverenjem i poštovanjem. U takvom poslu rezultat se ne meri samo ocenama i završenim kursom, već sigurnošću ljudi na terenu, disciplinom u postupku i sposobnošću da se hladne glave donese odluka u sekundi, često u okolnostima u kojima greška nije samo profesionalni propust, već rizik po život.
Tokom karijere više puta je nagrađivan za zasluge, što se u objavama o njegovoj smrti navodi kao potvrda profesionalnog integriteta i prepoznatog doprinosa. Nagrade u službama bezbednosti često nose težinu koja prevazilazi formu, jer predstavljaju priznanje kolektiva i države za konkretne postupke, izdržljivost i doprinos u kriznim situacijama, ali i za ono što se teže vidi, a jednako je važno, podizanje standarda rada i prenošenje znanja.
Brojne oproštajne poruke na društvenim mrežama osvetlile su i ličnu stranu njegove profesionalnosti. U jednoj od objava navodi se da je bio kolega, saborac i prijatelj, čovek koji je svojim znanjem, iskustvom i ljudskim kvalitetima ostavio dubok trag u službi i među ljudima koji su ga poznavali. Takve reči, iako kratke, svedoče o onoj vrsti autoriteta koja se ne dobija činom, već ponašanjem, odnosom prema drugima i spremnošću da se preuzme odgovornost.
Nasleđe Zorana Stojkovića ne pripada samo statistici službe niti spisku dužnosti koje je obavljao. Ono se, pre svega, prepoznaje u ljudima koji su prošli obuku, u kolegama koji su sa njim delili zadatke, i u porodici i zavičaju koji su ga ispratili na večni počinak. Njegova biografija, kako je predstavljena u javno dostupnim izvorima, govori o generaciji policijskih profesionalaca čije su karijere bile vezane za vreme velikih bezbednosnih izazova, naročito na Kosovu i Metohiji i u Kopnenoj zoni bezbednosti.
U srpskom društvu, u kome su se kolektivna sećanja na devedesete i rane dvehiljadite godinama lomila između politike, bola i ličnih iskustava, ljudi koji su nosili uniformu često ostaju prepoznati prvenstveno kroz priče saboraca. U tom prostoru Stojković je zauzimao posebno mesto, kao heroj sa KiM i kao instruktor koji je bio cenjen. Takvo nasleđe je tiho i nenametljivo, ali u suštini snažno, jer se prenosi kroz profesionalne standarde i kroz priče koje ostaju u jedinicama, u porodicama i u lokalnim sredinama.
Velika Plana, kao mesto njegovog rođenja i mesto gde je sahranjen, ostaje okvir lične priče koja prevazilazi geografiju. U manjim sredinama, gubitak čoveka koji je služio državi i istovremeno ostao deo svog kraja, često se doživljava kao gubitak zajedničkog oslonca, nekoga čije se ime izgovara sa posebnom ozbiljnošću. I upravo ta ozbiljnost, dostojanstvo u obavljanju posla, u kombinaciji sa ulogom učitelja i instruktora, čini da se o njegovom doprinosu ne govori samo u prošlom vremenu, već i kao o merilu za one koji nastavljaju.
Smrt majora policije Zorana Stojkovića Piksija ostavila je prazninu u krugu ljudi koji su ga poznavali i poštovali, u jedinicama u kojima je radio, ali i u zavičaju iz koga je potekao. Prema dostupnim informacijama, iza njega ostaje profesionalni put obeležen službom od 1996. godine, učešćem u sukobima na Kosovu i Metohiji i u Kopnenoj zoni bezbednosti, kao i radom u obuci u okviru Žandarmerije, gde je bio visoko cenjen i više puta nagrađivan.
U vremenu u kome se vrednosti često mere prolaznim utiscima, ostaje nada da će se Stojković pamtiti po onome što traje, po odgovornosti, disciplini, znanju koje je prenosio i ljudskosti koju su mu pripisivali oni koji su mu se javno oprostili. Neka mu je večna slava, a porodici i svim njegovim kolegama iskreno saučešće.
