Običaji 6 meseci posle smrti: šta je uobičajeno i kako porodice to obeležavaju

U tekstu objašnjavamo uobičajene običaje šest meseci posle smrti – kako se organizuje parastos, ko prisustvuje, šta se tom prilikom radi – i kako različite porodice daju značaj ovom događaju u procesu žaljenja

Polugodišnji pomen – pola godine žalosti

Navršavanje šest meseci od smrti jedan je od ključnih prelomnih momenata u pravoslavnoj tradiciji sećanja na pokojne. Pravoslavna crkva drži običaj da se, uz sedmodnevni i četrdesetodnevni pomen, služi i polugodišnji parastos, zatim godišnji. Drugim rečima, u prvoj godini nakon smrti, uobičajeno je praviti spomen službu: sedmog dana, četrdesetog dana, šest meseci i navršetka jedne godine. Ovi vremenski okviri pomažu porodici da postepeno zaokruži period žalosti i obeleži važne prekretnice u sećanju na preminulog.

Šestomesečni pomen (često se kaže i “pola godine” pokojniku) nema toliko snažno naglašen teološki značaj kao četrdesetodnevni, ali je čvrsto ukorenjen u praksi. Mnogi sveštenici će podsetiti porodicu na tu polugodišnjicu i ponuditi služenje parastosa. U narodu se veruje da duša, nakon što je prošla 40-dnevni sud i nastavila put, i posle šest meseci ima koristi od molitve – iako je već “na onom svetu”, molitve bližnjih su i dalje izraz ljubavi i sećanja. Za porodicu, pola godine je trenutak kada se već realnije sagleda život bez voljene osobe: najteži period šoka je prošao, ostaje tuga koja polako prelazi u sećanje. Obeležavanje ovog datuma pruža priliku da se ponovo okupe i podele svoja osećanja.

Crkveno pravilo za polugodišnji pomen jeste da se on ne mora održati tačno na dan kao kod 40 dana, već prema praksi prve naredne subote. Uglavnom se gleda najbliža subota posle navršenih šest meseci od dana upokojenja. Na primer, ako se pola godine navršava u sredu, parastos će se zakazati u subotu odmah nakon. Subota je odabrana jer je posvećena upokojenima uopšte. Ovo odstupanje od tačnog datuma olakšava porodicama i omogućava da više ljudi prisustvuje (vikendom).

Kako se obeležava šest meseci posle smrti?

Običaji na pola godine veoma su slični onima na 40 dana, samo obično manjeg obima. Porodica će, u dogovoru sa sveštenikom, organizovati parastos – bilo u crkvi, bilo na groblju. Mnoge porodice odluče da parastos održe u crkvi subotom ujutru (često uz redovnu liturgiju ili posle nje). Tada ponesu koljivo (žito) i vino u crkvu, sveštenik obavi molitvu za pokojnog ponovo, skoro identično kao na 40 dana. Ako je parastos na groblju, sveštenik i porodica se okupe kod grobа u dogovoreno vreme i održe pomen tu.

Porodica ponovo priprema kuvano žito za tu priliku – obično u istoj formi kao i za 40 dana, samo možda manju količinu jer je manje ljudi prisutno. Crno vino se takođe ponese za prelivanje žita i groba, sveće se upale (ne nužno 29 ili nekog posebnog broja, iako u nekim krajevima računaju 6 meseci = 180 dana, pa upale 6 sveća ili slično, no to nije opšte pravilo). U suštini, obred i simboli identični su prethodnom parastosu: sveštenik u molitvama ponavlja sećanje na pokojnika i moli za njegov mir u Carstvu nebeskom.

Ko prisustvuje?

Polugodišnjem pomenu obično prisustvuje uži krug ljudi. Za razliku od 40 dana gde se često skupi veći broj prijatelja i rođaka, na šest meseci uglavnom dolaze samo najbliži: porodica i možda poneki prijatelj koji drži do običaja. U gradovima se često dogodi da pola godine prođe tiše, bez većeg okupljanja – porodica i sveštenik su jedini na grobu. Nasuprot tome, u tradicionalnim sredinama i dalje će doći uža rodbina (npr. braća i sestre pokojnika, deca, unuci). Ipak, znatno je manji broj ljudi nego na sahrani ili četrdesetnici, što je i razumljivo jer je proteklo više vremena. Očekuje se da barem oni najbliži budu tu da održe sećanje.

Šta se radi na pomenu?

Sam tok polugodišnjeg parastosa jednak je ostalim pomenima: sveštenik čita molitve za upokojene, pominje ime pokojnika, porodica drži upaljene sveće. Nakon toga osvešta žito i prelije ga vinom. Svi prisutni se zajedno pomole Očenaš. Potom sledi deljenje koljiva i vina prisutnima (u manjim sredinama i deljenje pogače ako je ima). Parastos se završava otpevanim “Vječnaja pamjat” (Večnaja pamjat), čime se simbolično čuva uspomena na pokojnika u večnosti.

Након molitve, uobičajeno je da porodica opet pozove prisutne na kratak zajednički ručak ili makar kafu. Za šest meseci to je uglavnom vrlo skroman skup – često samo porodica sedne zajedno, možda uz sveću koja gori tokom ručka za pokojnika. Negde se polugodišnji ručak naziva i “mali pomen”, jer je manjeg obima od daće na 40 dana. Hrana koja se služi je najčešće posna (jer parastosi uglavnom padaju subotom, a mnogi poste svaku subotu do podne), mada nije strogo određeno. Poenta tog okupljanja jeste da porodica provede vreme zajedno, sećajući se pokojnika kroz razgovor i pružajući podršku jedni drugima.

Posebni običaji

U nekim porodicama, polugodište se iskoristi za čin koji nije obavljen ranije – na primer, otkrivanje spomenika. Tradicionalno, nadgrobni spomenik (kamen) otkriva se na godišnjicu, ali ako je porodica već postavila spomenik do šest meseci, mogu odlučiti da ga sveštenik tom prilikom osvešta i “otkrije”. U pojedinim krajevima važi pravilo da se spomenik ne otkriva pre godišnjice, dok drugde nema prepreke da se to uradi na pola godine. Ovo nije univerzalno i pre će biti stvar praktičnosti (kada je spomenik gotov).

Još jedan običaj koji se pominje u nekim rubnim delovima jeste da se na polugodištu pale tačno 6 sveća (jedna za svaki mesec) ili 29 sveća (što dolazi od 6x5 + (broj meseci i nedelja) – npr. u nekim krajevima računali su 6 meseci = ~26 nedelja pa 26+3 sveće =29). Međutim, takva preciznost nije raširena – najvažnije je da se upali sveća za pokojnika, bilo jedna ili više njih.

Porodične prakse i značaj

Nisu sve porodice iste u obeležavanju šestomesečnog pomena. Neke porodice veoma drže do svakog običaja: za sedam dana, 40 dana, pola godine i godinu okupe se i ispoštuju sve. U takvim porodicama i šest meseci će biti prilika za svojevrsnu komemoraciju. Emotivno, to je trenutak kada se ponovo preživljava tuga, ali već umerenija – mnogi tada primećuju koliko im pokojnik nedostaje u svakodnevnom životu, pa im ovaj pomen dođe kao psihološki važan.

Sa druge strane, poneke porodice skromnije obeleže pola godine ili čak taj običaj preskoče u formalnom smislu. Na primer, u gradskim sredinama nije retko da se porodica dogovori: “Održaćemo parastos u crkvi na 40 dana i onda opet na godinu dana, a pola godine nećemo posebno.” To nije protivrečno nijednom crkvenom pravilu – parastos na pola godine jeste tradicija, ali nije “sakrament” koji mora biti po svaku cenu. U takvim slučajevima porodica će možda samo otići na grob tog dana, zapaliti sveću i pomoliti se privatno. Time su u srcu obeležili datum, ali bez okupljanja i formalnosti.

Većina verujućih porodica ipak obeleži šest meseci makar nekim vidom molitve. Uobičajeno je da se toga dana pomene pokojnik na liturgiji u crkvi – čak i ako nema formalnog parastosa sa koljivom, porodični član može dati ime za pomen u crkvi (pomenik) i upaliti sveću. Tako se duša pokojnika pominje u molitvama zajednice vernika, što pravoslavci cene.

Za porodicu, šest meseci posle smrti često znači i prekretnicu u žalovanju. Mnogi do tada već skinu crninu ili bar ublaže strogu žalost. Prema običaju, nošenje crnine je obavezno do četrdesetodnevnog pomena, a potom udovica ili najbliži mogu odlučiti da li će nastaviti da nose crninu do pola godine ili čak do godišnjice. Jedan čest običaj jeste da se upravo posle šestomesečnog pomena skine crnina – ako ožalošćeni oseća da je vreme. Na primer, majka koja je nosila crninu za sinom možda će posle šest meseci obući odeću druge boje, smatrajući da je ispunila osnovni period žalosti. Naravno, neki nastave ceo godinu (što je takođe uobičajeno), a poneko i duže ako je tuga velika. Ali pola godine često se uzima kao mernik: “pre pola godine nisam slavila ništa niti išla u veselja, a sad polako mogu početi”.

Kako porodice obeležavaju – lični pečat

Svaka porodica daje lični pečat ovom pomenu. Neke će napraviti mali parastos u krugu porodice: bez sveštenika, ali sa upaljenom svećom kod kuće na taj dan, možda će zajedno pročitati neku molitvu i evocirati uspomene. Druge će se potruditi da sve bude isto kao na 40 dana: koljivo, sveštenik, ručak, čak će i pozvati kumove i bliske prijatelje. Ni jedan pristup nije pogrešan – važno je da porodica učini onako kako im prija i što doživljavaju smislenim.

U nekim mestima, ljudi koji su propustili 40-dnevni pomen dođu na šestomesečni. Ovo je više stvar praktičnosti – ponekad rodbina iz daleka ne može doći opet tako brzo nakon sahrane, pa planiraju dolazak na pola godine ili godišnjicu. Zato porodica može tada imati goste kojima će posle pomena poslužiti ručak i osvježiti uspomene na pokojnika. Ponovo, u urbanim sredinama to je ređe, jer su danas ljudi rasuti i češće dođu tek na godišnjicu ako nisu mogli na 40 dana.

Treba napomenuti i da posle šest meseci mnoge porodice već imaju izrađen nadgrobni spomenik (kamen). Ako je spomenik postavljen, porodica ga često otkrije i osvešta na godišnjicu smrti. Međutim, ako iz nekog razloga žele to ranije, mogu upriličiti osvećenje spomenika i na polugodišnjem pomenu. Tada sveštenik sveti krst ili ploču, čita molitve i kropeći vodicom osveta taj “dom” zemaljski. Ovo je sporedni čin, ali nekome znači da do godišnjice grob bude već uređen. U tradicionalnim pravilima češće stoji da se spomenik diže nakon godinu dana, pa se porodice uglavnom toga drže.

Nakon polugodišta – pogled ka godišnjici

Običaj polugodišnjeg pomena pomaže porodici da se pripremi za sledeći veliki događaj – godišnjicu smrti. To je sledeći i možda najveći pomen posle 40 dana. Posle šestomesečnog parastosa, porodica obično već razmišlja o godišnjici: koga će obavestiti, da li će organizovati nešto veće. U mnogim sredinama, godišnjica okuplja opet veći broj ljudi, gotovo nalik maloj sahrani (svi koji nisu bili duže na grobu dođu da odaju počast). Polugodište je, dakle, međukorak koji održava kontinuitet sećanja i drži porodicu ujedinjenu u molitvi pre tog važnog datuma.

Emotivno, mnogi ljudi kažu da im je polagodišnji pomen bio moment kada su shvatili da je “već pola godine prošlo” – taj protok vremena ume i da iznenadi, i da rastuži jer potvrđuje da se život neumitno nastavlja dalje. Ipak, obeležavanje pola godine pruža priliku da se tuga izrazi na konstruktivan način: kroz molitvu, sećanje i okupljanje onih koji su najviše voleli pokojnika. To je ujedno i podsvesna priprema da se nakon godinu dana zaključi period formalne žalosti i nastavi život čuvajući uspomenu u srcu.

Za neke porodice, šest meseci posle smrti prođe u tihom sećanju, za druge u bogosluženju i okupljanju – ali nijedna od tih praksi nije pogrešna. Svodi se na to koliko porodica želi da isprati tradicionalne običaje. U duhu pravoslavlja, svaki pomen (bilo sedmina, četrdesetnica, pola godine ili godina) ima vrednost jer je to čin ljubavi i vere.

Uobičajeno je da sveštenici ohrabre vernike da održe ove pomene, jer se kroz njih porodica integriše u liturgijski život crkve sećajući se svojih upokojenih. Sa verskog stanovišta, parastos na pola godine jeste još jedna molitva za pokojnog, a sa ljudskog stanovišta, to je još jedan korak porodice na putu izlečenja od bola gubitka.

Upamtite

Šest meseci nakon gubitka često je vreme kada se život polako stabilizuje za porodicu, ali i dalje postoji praznina. Običaji pomena pomažu da se ta praznina premosti duhovno. Bilo da se odlučite za formalni parastos sa sveštenikom i svim tradicionalnim elementima, ili za tiho paljenje sveće kod kuće – važno je sećati se. Običaji su tu da nas podsete da su naši dragi i dalje deo naše šire duhovne porodice, samo na drugom svetu.

Obeležavanjem šest meseci posle smrti, porodica potvrđuje: nismo te zaboravili. Ujedno, tim činom članovi porodice pružaju podršku jedni drugima, zajedno prevaljuju još jednu etapu tugovanja. Posle tog dana, gledaće ka godišnjici – a zatim će se život nastaviti dalje, no sa čvrstim uverenjem da ljubav prelazi i granice smrti.

(Kao i uvek, običaje valja prilagoditi okolnostima i u dogovoru sa sveštenikom. Bitno je da smisao – molitva za pokojne i ljubav prema njima – ostane u centru svakog obeležavanja.)