Šta se nosi na groblje za 40 dana?
Od kuvanog žita, vina i sveća do hleba s medom, uz objašnjenje simbolike svakog od tih darova i praktični saveti kako se pripremiti za pomen
Značaj četrdesetog dana
Četrdesetodnevni pomen (popularno “40 dana”) smatra se najvažnijim pomenskim danom posle sahrane. Prema hrišćanskom verovanju, duša pokojnika četrdesetog dana odlazi pred Boga – tog dana završava se njen zemaljski put i podnosi se Sud Božiji. Zato se baš tada održava molitveni pomen, kao izraz naše ljubavi i podrške upokojenom na tom putu.
Crkva propisuje da se parastos održi tačno četrdesetog dana od upokojenja. Ako je nemoguće tačno tog datuma, može se pomeriti na najbližu subotu pre toga, jer je subota dan posvećen upokojenima. Ali generalno, porodice nastoje da ispoštuju tačan dan. Pomen na 40 dana obično ima više svečanosti nego ostali pomeni: prisustvuje širi krug porodice i prijatelja, često i sveštenik predvodi molitvu.
Upravo због te važnosti, postavlja se pitanje – šta sve treba poneti na groblje za 40 dana? U nastavku detaljno navodimo potrebne stvari i njihovo značenje.
Šta se tradicionalno nosi na 40-dnevni pomen?
Kuvano žito (koljivo)
Koljivo je neizostavni deo pravoslavnih pomena. Za 40 dana, porodica kuva pšenicu koja se zasladi medom ili šećerom i nosi na pomen. Kuvano žito se najčešće priprema dan uoči pomena: zrna pšenice simbolizuju veru u vaskrsenje – baš kao što zrno posejano u zemlju umre pa iznikne novi klas, тако verujemo i u vaskrsenje tela u večnosti. Med ili šećer dodaju se da simbolizuju sladost budućeg života i rajsku slavu za koju se molimo. Koljivo se ponese u posudi (činiji ili tacni), često ukrašeno odozgo (krst od oraha, inicijali pokojnika od šećera i sl.). Na samom grobu ili u crkvi, u posudu sa žitom stavlja se jedna veća sveća koja gori tokom parastosa.
Crno vino
Crno vino je drugi obavezni element. Vino se nosi u flaši (obično crno crkveno vino ili domaće) i služi da ga sveštenik ili sam domacin prelije preko žita i groba tokom pomena. Ovaj čin prelivanja vinom označava zajedništvo pokojnika sa Hristom – vino simbolizuje Božje milosrđe i krv Hristovu koja pere grehe. U pravilu, sveštenik na kraju parastosa sipa vino preko žita, moleći Gospoda da “opiје” dušu milošću i oprostom. Vino se može i ostaviti malo na grobu (prosuti u čast pokojnika). Nakon obreda, često ukućani i prisutni otpiju gutljaj vina za pokoj duše.
Sveće
Za četrdesetodnevni pomen pripremaju se sveće u većem broju. Uobičajeno je upaliti 40 tanjih svećica koje simbolišu svaki dan od smrti do četrdesetog. Ove sveće se mogu zapaliti na grobu pored koljiva – nekad se pobodu u zemlju u vidu krsta ili rasporede oko groba. Ako se pomen drži u crkvi, sveće se pale na posebnom mestu pred ikonom. Takođe, prema običaju, ako je prisutno više ljudi od broja predviđenih sveća, dodaju se još koje tako da svako može držati po jednu sveću tokom molitve. Osim tih manjih, potrebne su i dve veće sveće – jedna koja se stavlja u posudu sa žitom (tzv. služba) i jedna koju drži sveštenik ili stoji pored krsta tokom parastosa. Sveće simbolizuju svetlost Hristovu i naše molitve koje gore pred Bogom za dušu pokojnika.
Hleb (pogača)
U mnogim krajevima na 40 dana nosi se i okrugli hleb, odnosno pogača. Ona predstavlja Hrista koji je “hleb života”. Taj hleb sveštenik blagosilja, a nakon molitve pogača se lomi i deli prisutnima. Često se jede uz med – parče hleba se umoči u med i posluži svakome. Zašto med? Kao što je pomenuto, med je simbol slatkoće rajskog života i nade da je duša pokojnika u blaženstvu. Dajući svima da okuse med, poruka je da verujemo u vaskrsenje i večni život koji je sladak u Gospodu. Pogača na pomenu praktično ima ulogu da okupljene sjedini (zajedničko lomljenje hleba = zajedništvo porodice i prijatelja sa pokojnikom).
Tamjan i ugalj (kadionica)
Ovo nije obavezno svuda, ali često porodica ponese malu kadionicu sa tamjanom. Tokom pomena na groblju, pre ili posle molitve, upali se žar (ugalj) u kadionici i sveštenik ili najstariji član porodice okadi grob tamjanom u znak poštovanja. Miris tamjana simbolizuje molitve koje se uzdižu ka nebu, kao i podsećanje na Hristovo vaskrsenje. Ako se parastos drži u crkvi, sveštenik koristi crkvenu kadionicu, pa nije potrebno nositi svoju.
Voda i drugo
Nije neuobičajeno poneti i svetu vodicu (ako je ostala od prethodnog osvećenja vodice) da se njome blagoslovi grob, ali to je dodatni običaj. Takođe, ponekad porodica ponese cveće ili venčić da položi na grob prilikom pomena, mada je grob obično već uređen od ranije. Neki nose i slike pokojnika koje postave na grob tokom parastosa, pogotovo ako se parastos vrši u crkvi (tada se slika stavi na sto pored žita).
U pojedinim krajevima postoji i običaj klanja životinje za 40 dana (tzv. “dušni brav” – jagnje ili ovca) i pripreme gozbe. Međutim, crkveno učenje takav običaj ne smatra obaveznim niti nužnim. Štaviše, ako se jagnje kolje, to treba učiniti isključivo da bi se meso podelilo sirotinji kao dobro delo u čast pokojnika. U protivnom, ne treba nositi obilje hrane na groblje, već samo ono osnovno za pomen. Naglasak je na molitvi, a ne na gozbi.
Nakon završenog pomena na grobu ili u crkvi, uobičajeno je da prisutni budu pozvani na posluženje ili ručak u domu pokojnika. To je četrdesetodnevna daća – zajednički obrok u čast sećanja. Zato na samo groblje nije potrebno donositi puno hrane (dovoljno je pomenuto žito, hleb, vino i slatkiši), dok se glavno posluženje odvija kasnije za trpezom u kući. Ovim redosledom izbegava se svako neprimereno gošćenje na grobnom mestu.
Simbolika darova za 40 dana
Svaki od pomenutih predmeta nosi duboku simboliku u hrišćanskoj veri i narodnoj tradiciji:
Žito (pšenica)
Kao što je rečeno, kuvano žito simboliše smrt i vaskrsenje. Zrno pšenice položeno u zemlju istruli, ali iz njega nikne novi klas – analogno, telo pokojnika položeno u grob verujemo da će na kraju vremena vaskrsnuti u novi, besmrtni život. Žito nas podseća na Hristove reči: “Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično pavši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi” (Jovan 12:24). Zato se na pomenu žito i blagosilja – da bi rodilo novim životom za pokojnika u Carstvu nebeskom.
Med i šećer u žitu
Dodaju se da bi žito bilo slatko, što predstavlja slatkoću večnog života. Vernici time izražavaju nadu da je duša pokojnika u raju, gde nema gorčine ni patnje, već je sladost zajedništva sa Bogom. Med je u tradiciji i simbol besmrtnosti i nepropadljivosti (jer se sporo kvari), što je prikladno za duhovni smisao parastosa.
Vino
Crno vino koje se preliva preko groba i žita označava Hristovu krv i Božje milosrđe. Po učenju crkve, Hristova krv prolivena na krstu donela je oproštaj grehova i spasenje ljudima. Tako i vino na grobu figurativno “pere” grehe pokojnika i zalečuje rane greha Božjom milošću. Ujedno, vino nas vezuje za Evharistiju – podseća da je pokojnik za života bio (ili trebalo da bude) u zajednici sa Hristom kroz Pričešće. Akt prelivanja vina na grobu spaja tu simboliku sa konkretnim pokojnikom, moleći milost za njega.
Sveće
Svetlost sveće je simbol svetlosti Hristove koja prosvetljuje svet. Upaljene sveće na pomenu označavaju naše molitve koje gore pred Bogom za pokojnika i osvetljavaju mu put. Broj od 40 sveća ima očiglednu vezu sa 40 dana provedenih na zemlji – svaka sveća može da predstavlja po jedan dan žalosti i sećanja. Držanje upaljene sveće tokom parastosa izražava i veru učesnika u vaskrsenje; svetlost pobedjuje tamu smrti. Nakon molitve, sveće se mogu staviti na grob (ako već nisu), a često se ostave da dogore do kraja – što simbolično znači da će molitve nastaviti da “gore” i posle odlaska kući.
Hleb
Hleb ili pogača simbolizuju Hristovo telo, “hleb života” koji je sišao sa neba (Jovan 6:51). Blagosiljanjem i lomljenjem pogače na pomenu pokazujemo da verujemo u Hristove reči: “Koji jede moj hleb živeće vavek.” U kontekstu pomena, deljenje hleba prisutnima označava i zajednicu – svi učestvujemo u činu sećanja, svi smo povezani sa pokojnikom i međusobno. Kada se parče hleba umoči u med i okusi, to je znak radosti i nade usred tuge: radosti zbog Hristove pobede nad smrću i nade da će pokojnik biti učesnik te pobede (slatkoća meda – predokus raja).
Med
Med je kroz mnoge kulture simbol nečeg najsladjeg i najpoželjnijeg. U crkvenom kontekstu, med na pomenu ukazuje na to da verujemo kako je pokojnik “okusio” slatkoću večnog života. Takođe, med je simbol čistote i nevinosti (nikad se ne kvari, proziran je) – što može predstavljati i očišćenje duše koja ulazi u nebesku radost. Kada svi prisutni jedu med, to je i podsećanje da težimo duhovnoj slatkoći, a ne gorčini greha.
Tamjan
Miris tamjana predstavlja molitve svetih koje se uzdižu pred Božji presto (Psalam 140:2 – “Neka se uznese molitva moja kao kad pred lice Tvoje”). Kada kadimo grob tamjanom, mi zapravo odajemo čast telu koje počiva tu – telu koje je bilo hram Duha Svetoga za života. Tamjan simbolično pročišćava prostor od svega zlog i posvećuje ga. Ujedno nas podseća i na Hristovo vaskrsnuće (jer se tamjan koristi i u Uskrsnjoj liturgiji). Dakle, dim tamjana nad grobom jeste znak nade u vaskrsenje i poziv Duhu Svetom da uteši ožalošćene.
Praktični saveti za organizaciju pomena na 40 dana
Rano isplanirajte datum i vreme
Izračunajte tačno kada pada 40. dan od smrti (računa se i dan smrti kao prvi ili ne, u praksi – ako je osoba preminula ujutru, taj dan se računa; ako je uveče posle 16h, neki računaju od narednog dana. Proverite da li 40. dan pada u radni dan ili vikend. Ako je radni dan, mnoge porodice će pomen obaviti u subotu pre tog datuma. Dogovorite se sa članovima porodice i prijateljima oko vremena, i obavestite sveštenika nekoliko dana unapred ako želite da održi parastos (pogotovo u crkvi posle liturgije, to treba najaviti). Sveštenici su često zauzeti vikendima, pa zakažite parastos na vreme.
Priprema koljiva
Kuvanje žita je centralni deo priprema. Nabavite kvalitetnu pšenicu (ako je moguće očišćenu). Žito potopite noć pre kuvanja, skuvajte ga (tradicionalno na laganoj vatri dok zrna ne omekšaju, ali da ostanu cela), ocedite i ostavite da se ohladi. Pomešajte sa mlevenim orasima i šećerom (ili medom) po ukusu. Oblikujte na poslužavniku i ukrasite. Tip: preko prohlađenog žita stavite čistu krpu da upije vlagu viška, kako koljivo ne bi bilo suviše vodnjikavo. Za ukrašavanje možete posuti mlevene orahe i napraviti krst od suvog grožđa ili badema. Koljivo obično odnesete u crkvu na jutarnju liturgiju gde ga sveštenik osveti, pa se nakon toga nosi na groblje za parastos (ili se odmah na groblju osvešta pre molitve).
Priprema ostalih stvari
Ne zaboravite vino – najbolje je liturgijsko crveno vino (npr. kakvo se koristi za pričest, ali može i domaće crno vino). Pripremite sveće: u crkvi će vam dati onoliko koliko treba, ali za groblje ponesite svoje pakovanje tanjih sveća (u crkvenim prodavnicama postoje paketi od 40 tankih sveća baš za ovu priliku). Ponesite šibice/upaljač i posudu za žito (ukoliko ste žito nosili u crkvu, dobićete ga natrag nakon osvećenja u posudi). Takođe, ponesite mali nož za rezanje pogače i plastične tanjiriće ili salvete da podelite žito i hleb prisutnima na grobu.
Logistika na groblju
Na groblje krenite malo ranije da pripremite mesto. Ako je zima, očistite sneg ili led oko groba; ako je jesen, sklonite lišće. Postavite posudu sa žitom na nadgrobnu ploču ili stočić (neka stoji stabilno). Ako imate stalak za sveće ponesite ga; u suprotnom, zabodite sveće u zemlju ili pripremite teglu sa peskom. Pogaču, vino i ostalo držite pri ruci. Kada sveštenik stigne, sve će biti spremno za kratak obred. Ako sveštenik ne dolazi, porodica sama može upaliti sveće, podeliti uloge (jedan nek pročita molitvu ili Očenaš naglas) i time otpočeti pomen.
Ponašanje tokom pomena
Tokom parastosa (bilo da ga vodi sveštenik ili sami), budite u tišini i molitvi. Ugasite ili utišajte telefone. Aktivno učestvujte u molitvi – kada sveštenik govori jektenije i molitve, vi na kraju izgovarajte “Amin” i molite se u srcu. Držite upaljene sveće dostojanstveno. Ukoliko se nalazite u crkvi, stanite blizu stola sa koljivom. Na grobu stanite oko spomenika. Ovo je trenutak sećanja i duhovne veze sa pokojnikom; pokažite poštovanje svojom pažnjom.
Podela i završetak
Po završetku molitve, sveštenik će blagosloviti i prelomiti pogaču (ako je ima) i preliti žito vinom. Nakon toga se delе žito i pogača svima prisutnima. Običaj je da svako uzme kašiku-dve žita sa tacne (ili posluženog u čašicama), kao i parče hleba premazano medom. Neko iz porodice može to posluživati. Tako svi učestvuju u milostinji za pokoj duše. Pri uzimanju žita često se ljudi prekrste i kažu tiho: “Bog da prosti” ili “Večna mu pamjat”. Kada podele prođu, porodica skuplja svoje posude, uklanja ostatke sa groba (npr. ambalažu). Sveće se obično ostave da dogore. Tada se prisutni pozdravljaju i pozivaju na ručak.
Daća posle groblja
U kući pokojnika (ili drugom mestu) priredite posni ručak ako je period posta, u suprotnom mrsni, za sve koji su došli. To je prilika da se okupljeni još jednom sjete pokojnika, pojedu zajedno i popričaju. Tradicionalna jela za daću su posna čorba ili pasulj (ako je posno), riba, kupus, prebranac, a ako je mrsno može i pečenje ili sarma. Obavezno se služi malo kuvane pšenice (ono što je ostalo), hleb, so i vino. Nemojte preterivati s gozbom – cilj daće je da se podeli tuga i pružи uteha, a ne da se ljudi prejedu ili opiju. Sveštenik obično ne dolazi na daću, ali porodica može na početku ručka ustati i izgovoriti molitvu Očenaš za pokojnika.
Dobrotvorna dela
Mnoge porodice iskoriste 40 dana kao trenutak da urade neko dobro delo u ime pokojnika. To može biti deljenje milostinje: npr. odneti hranu u narodnu kuhinju, pomoći siromašnima ili donirati crkvi. Ako ste zaklali jagnje za pomen, dobro je meso ili obroke odneti onima koji nemaju. Ovакva milostinja smatra se “za dušu” – veruje se da pomaže pokojniku, a svakako je humana gesta.
Administrativne sitnice
Проверите da li je potrebno produžiti zakup grobnog mesta (u nekim sredinama se to radi posle 40 dana). Takođe, porodica često do 40 dana već postavi privremeni krst na grob ako to nije učinjeno na sahrani. O trajnom spomeniku možete početi razmišljati – mnogi čekaju upravo 6 meseci ili godinu dana za postavljanje nadgrobnog spomenika.
Suština obeležavanja 40 dana jeste molitva i sećanje. Sve što nosimo na groblje ima svrhu da tu molitvu i sećanje izrazi. Držite se pravila umerenosti – dovoljno je ispoštovati običaj sa osnovnim simbolima i ne brinuti previše o formi. Mnogo je važnije da tog dana okupite porodicu u ljubavi i slozi, pomolite se iskreno Gospodu za dušu preminulog i setite se njegovog lika i dela. Kombinacija vere (molitve) i ljubavi (dobra dela i sećanja) je najvrednije “što nosite” na groblje za 40 dana – svi fizički predmeti su tu samo da tu veru i ljubav simbolično potkrepe.
(Napomena: Ukoliko niste sigurni u neke od običaja, uvek se možete posavetovati sa parohijskim sveštenikom. Crkva ne odbacuje narodne običaje koji nisu u suprotnosti s verom, ali ih svodi na pravu meru – da budu izraz molitve, a ne praznoverja. Zato izbegavajte preterivanja i držite se onoga što ima duhovni smisao.)
