Bora Đorđević (Bora Čorba)
Legendarni roker i pesnik, ostavio je neizbrisiv trag na muzičkoj sceni.* Kao frontmen grupe Riblja čorba, Borisav Bora Đorđević decenijama je bio simbol buntovnog rokenrola. Preminuo je 4. septembra 2024. u bolnici u Ljubljani, u 72. godini života. Vest o odlasku ove rock legende odjeknula je regionom, sa tugom su je ispratili i publika i kolege muzičari. Članovi „Riblje čorbe“ oprostili su se emotivnom porukom: „Sa tugom i žalošću obaveštavamo vas da nas je napustio naš prijatelj i brat… Počivaj u miru, dragi naš Boki“. Oproštajne reči uputili su i poštovaoci iz svih krajeva bivše Jugoslavije, svedočeći koliko je Bora bio voljen i koliko će nedostajati.
Životni put i muzički počeci
Rođen 1. novembra 1952. u Čačku, Bora Đorđević još u detinjstvu je pokazivao sklonost ka muzici i poeziji. Od oca Dragoljuba, mašinovođe i majke Nerandže, profesorke jezika, nasledio je radne navike, ali je srce dao umetnosti. Već sa trinaest godina osniva svoj prvi bend, Hermelini, u kojem je svirao bas gitaru. Tinejdžerski dani donose i prve autorske stihove. Jedna od njegovih ranih pesama, „Moje tuge“, biće i snimljena nekoliko godina kasnije. Nakon niza lokalnih čačanskih bendova, mladi Bora seli se u Beograd radi školovanja. Upisuje V beogradsku gimnaziju, a zatim kratko studira prava, da bi ubrzo shvatio da ga pravnički poziv ne ispunjava. Strast prema sceni odvela ga je potom na Fakultet dramskih umetnosti, nije prošao na glumu, ali je upisao smer pozorišne organizacije, ostavši večno apsolvent umesto diplomca. Ipak, upravo taj glumački žar i ljubav prema pisanju kasnije će obeležiti njegov umetnički izraz. Paralelno sa školovanjem, Bora sve više uranja u muzički svet beogradske scene 1970-ih. Postaje član akustične grupe Suncokret, gde se ističe kao tekstopisac. Potom 1978. nakratko sarađuje i sa Đorđem Balaševićem u sastavu Rani mraz, doprinoseći hitu „Računajte na nas“. Ipak, Borina nemirna rokerska duša tražila je snažniji izraz. Zato u leto 1978. odlučuje da stvori novi bend, onaj koji će doneti oštriji zvuk i provokativne stihove, po kojima će postati prepoznatljiv.
Riblja čorba, osnivanje i uticaj
Riblja čorba oficijelno nastaje 15. avgusta 1978. kada Bora sa bivšim članovima grupe SOS (Miša Aleksić, Rajko Kojić, Vicko Milatović) formira postavu koja će ubrzo uzdrmati jugoslovensku rock scenu. Već prvi singl „Lutka sa naslovne strane“ (1978) skreće pažnju publike, a debi album Kost u grlu (1979) postiže ogroman uspeh. Riblja čorba munjevito postaje jedan od najpopularnijih bendova u SFRJ, njihov hard rock, prožet pank energijom i sarkastičnim tekstovima, predstavljao je glas pobune jedne generacije. Tokom 1980-ih snimili su niz albuma koji se danas smatraju klasicima jugoslovenskog roka. Bilo da je reč o žestokim rifovima ili baladama, Bora Čorba i njegovi saborci iz benda uspeli su da ispune velike hale i stadione širom bivše Jugoslavije, stvarajući armiju obožavalaca svih generacija.
Bora Đorđević na koncertu 2008. godine, poznat po energičnom i strastvenom izvođenju svojih pesama. Kao frontmen, Bora je bio pokretačka snaga Riblje čorbe, njegov hrapavi vokal i harizma vodili su publiku kroz smeh, suze i bunt. Bend je bio ogledalo društva: kroz Borine stihove narod je čuo istine koje često nisu smele biti javno izgovorene. Та provokativnost ih je činila kontroverznim, ali i obožavanim. U jednoj deceniji objavili su albume koji su obeležili epohu: Kost u grlu (1979), Pokvarena mašta i prljave strasti (1981), Mrtva priroda (1981), Buvlja pijaca (1982), Istina (1985), Osmi nervni slom (1986) i druge. Svaka nova ploča donosila je hitove koji su postajali himne, od buntovnih garažnih pesama do lirskih rock poema. Uticaj Riblje čorbe na ex-YU scenu meri se ne samo tiražima ploča već i kulturološkim fenomenom koji su predstavljali. Bora Čorba je već tada slovio za „pesnika ulice“ i okorelog rokera čiji su stihovi dopirali do “običnog čoveka” bolje nego mnogi politički govori. Bend je pomerao granice slobode izražavanja: nakon albuma Koza nostra (1990), Bora se čak suočio i sa optužbama za „vređanje radničke klase Jugoslavije“, optužbe su ubrzo odbačene, ali je to bio dokaz koliko su njegove reči bile oštro sečivo za establišment. Riblja čorba nastavila je da svira kroz turbulentne ’90-e i dalje, opstajući uprkos promenama ukusa i sistema. Više od 45 godina rada krunisano je statusom kultnog benda koji je utabao put mnogim mlađim rok sastavima u Srbiji.
Hitovi i albumi za sva vremena
Reč je o umetniku iza koga su ostale pesme koje će se još dugo pevati. Bora Đorđević je tvorac nekih od najvećih rok hitova ovog podneblja. Lista numera koje svi znaju napamet je podugačka. „Lutka sa naslovne strane“, satirična priča o površnosti medija, bila je prvi veliki hit benda i i danas je nezaobilazna na repertoarima. Sledile su je žestoka „Dobro jutro“, himnična „Pogledaj dom svoj, anđele“, emotivna balada iz 1985. koja je postala simbol čežnje za jednotom u teškim vremenima, kao i „Ostani đubre do kraja“, drsko iskrena pesma o razlazu koja spaja crni humor i tugu. Tu su i himne gradske boemije poput „Dva dinara druže“, „Kad padne noć“, „Avionu, slomiću ti krila“, „Kako je lepo biti glup“ i mnoge druge. Svaka od tih pesama nosila je specifičnu poruku i emociju, bilo da je u pitanju satira, kritika sistema ili iskrena ljubavna bol. Albumi kao što su Mrtva priroda (1981) ili Istina (1985) smatraju se remek-delima jugoslovenskog roka, spajali su vrhunsku muzikalnost sa Borinim britkim tekstovima. Istina je, na primer, donela naslovnu pesmu koja otvoreno kritikuje licemerje i poziva na suočavanje sa stvarnošću, dok je na tom albumu i antologijska „Pogledaj dom svoj, anđele“. Kasniji album Ujed za dušu (1993) reflektuje burne godine raspada zemlje, a Labudova pesma (1992) ironično nazvana „oproštajna“ ipak nije bila kraj, Bora je nastavio da stvara i u narednim decenijama. Bezvremenski hitovi Riblje čorbe pevaju se i danas na koncertima uz jednak žar. Mnogi stihovi ušli su u narod kao poslovice ili krilatice, što je retko pošlo za rukom rok muzičarima na ovim prostorima.
Neposredan kontakt sa publikom: Bora Čorba (u sredini, sa podignutim rukama) i članovi Riblje čorbe na koncertu u Kraljevu 2011. godine pozdravljaju euforičnu publiku. Takva energija live nastupa bila je zaštitni znak Bore Čorbe i njegove publike, koja ga je pratila kroz sve faze karijere. Kroz pesme je ispričao život običnog čoveka, od kafanske tuge do socijalne pobune i zato su se mnogi pronašli u njima. Generacije su odrastale uz Riblju čorbu i prenose te pesme svojoj deci, čime Borino muzičko nasleđe nastavlja da živi.
Lični stil, stavovi i doprinos kulturi
Bora Čorba ostao je upamćen i po svom beskompromisnom stavu i na sceni i van nje. Njegov impozantni imidž dugokosog rokera sa gitarom i večitom kožnom jaknom, uz britak jezik izdvojio ga je kao figuru koja ne pristaje na autoritete. Uvek je govorio ono što misli, često i po cenu da bude neshvaćen ili kritikovan. Kao veliki protivnik nepravde i gluposti u društvu, otvoreno je iznosio svoje stavove o politici i društvu u intervjuima, pesmama, pa i humorističkim poemama. U jednom od poslednjih razgovora istakao je da se ceo život bunio protiv besmisla: „Treba se buniti, treba ratovati makar i uzalud... Bar da se čuje glas razuma... biće ti čista savest kad kažeš, e, pokušao sam nešto“. Ta buntovnička nit provlačila se kroz sve što je radio. Kroz karijeru Bora nije pravio kompromise sa svojom umetnošću. Bio je kontroverzan, ali je ostao dosledan sebi. Njegovi provokativni tekstovi ponekad su izazivali gnev moćnika, ali su ga obožavaoci zbog toga još više poštovali, videći u njemu glasnogovornika „malog čoveka“. Tokom devedesetih nije oklevao da zauzme nacionalno obojen stav, što mu je u nekim krugovima donelo etiketu „persona non grata“, ali pre i posle svega ostao je, kako je jedan kritičar napisao, “skoro pa karikatura onoga što je bio, ali i tada, kontroverzan”. Ipak, uprkos podeljenim mišljenjima, njegov doprinos kulturi je nemerljiv. Osim muzike, Bora je pisao poeziju i prozu, objavio je više knjiga, a za zbirku pesama Pusto ostrvo dobio je nagradu Akademije Ivo Andrić. Kao priznanje za životno delo, dodeljen mu je i Orden Karađorđeve zvezde I stepena 2021. godine, a rodni Čačak proglasio ga je svojim počasnim građaninom 2022. Sve to potvrđuje status Bore Đorđevića kao ikone srpskog rokenrola i umetnika od nacionalnog značaja.
Reči i stihovi koji će se pamtiti
Pored muzike, Bora Čorba nam je ostavio i svoje reči, duhovite, mudre, često cinične, koje i danas citiramo. Njegovi intervjui obiluju dosetkama, sarkazmom i iskrenim životnim filozofijama. „U radosti i u tuzi obraćam se svojoj muzi“, rekao je jednom, sažimajući suštinu svog stvaralaštva. Mnoge izreke iz njegovih pesama postale su opšte mesto: „Stoka ume da nervira, gutaj šta ti se servira, kako je lepo biti glup!“, pevao je Bora u satiričnoj himni „Kako je lepo biti glup“, kritikujući slepo praćenje autoriteta. Iz autobiografske pesme „Pekar, lekar, apotekar“ ostao je čuveni stih kojim je duhovito objasnio svoj životni put: „Lepo je meni govorio tata, mani muzikante, važna je škola... al’ nisam mogao bez rokenrola!“. Ова једностavna рима постала је moto mnogih mladića koji su umesto „ozbiljnih karijera“ odabrali gitaru i san o rock’n’rollu. Bora je umeo u jednoj rečenici da ispriča roman, bio je majstor jezika čiji će se citati i stihovi prepričavati i nakon njegove smrti, kao inspiracija budućim buntovnicima.
Bora Đorđević, Bora Čorba, otišao je onako kako je i živeo: dostojanstveno i sa osmehom prkosnika. Iza sebe je ostavio ogromno nasleđe: pesme koje su obeležile živote miliona ljudi, stihove koji će se još dugo citirati i stav da umetnost mora biti slobodna. Kao pevač, pesnik i simbol čitave jedne kulture, Bora je ispisao stranice muzičke istorije Balkana neizbrisivim slovima. Njegov karakteristični glas i duhovitost ostaće zauvek urezani u sećanju publike, bilo kroz rifove „Riblje čorbe“ koji i dalje odzvanjaju sa radio talasa, bilo kroz emotivne trenutke kada publika u glas peva njegove balade na koncertima sećanja. Otišao je čovek koji je živeo rock’n’roll do poslednjeg daha, ne pristajući nikada da se ukalupi. Zato će ga publika pamtiti uvek, po energiji na sceni, po mudrosti u stihovima, po hrabrosti da bude svoj. Bora Čorba je svojim delom zaslužio da zauvek ostane deo kulturne baštine ovih prostora. “Kad jednom odem, ostaje pesma”, govorio je. Pesma je ostala i nastaviće da živi, prkoseći zaboravu, kao najbolji spomenik Bori Čorbi, legendi koja će zauvek imati posebno mesto u srcima svojih poštovalaca.
