Pogrebni običaji u Srbiji

Gubitak voljene osobe je jedan od najtežih životnih trenutaka. U takvim trenucima, mnogi pronalaze utehu i smernice u pogrebnim običajima svoje zajednice. Srbija je kulturno i verski raznolika zemlja, pa i pogrebni rituali variraju, od pravoslavnih, preko katoličkih, do islamskih običaja. U nastavku ćemo predstaviti savremene pogrebne prakse u Srbiji, uz napomene o starim običajima koji su se ponegde zadržali. Cilj je da vam pružimo razumevanje ovih običaja kako biste se, uz dužno poštovanje prema vašem gubitku, lakše snašli u teškim trenucima.

Pravoslavni pogrebni običaji

Prvi trenuci nakon smrti: U pravoslavnim porodicama, odmah po smrti voljene osobe pale se sveće pored tela preminulog, jedna sveća često stoji iznad glave pokojnika​. Ova sveća simbolizuje Hrista kao svetlost koja obasjava put duše pokojnika ka onostranom. Često se pokrivaju ogledala tkaninom i zaustavljaju časovnici u kući​. Ovi stari narodni običaji, prisutni i danas, potiču iz verovanja da duša ne treba da ostane zarobljena u odrazu ili vremenu. Takođe se na kuću stavlja crna tkanina ili peškir kao znak žalosti​. Sve ovo može delovati neobično, ali mnogim porodicama ti rituali pružaju osećaj reda i kontrole u haotičnim trenucima gubitka.

Priprema pokojnika: Preminulo lice se ritualno okupa (obično ga brišu vlažnim peškirima od glave ka stopalima)​ kako bi “čisto“ pošlo pred Boga. Tradicionalno, ovaj čin obavlja stariji sused ili rođak istog pola (žena kupa ženu, muškarac muškarca). Zatim se pokojnik oblači u svoje najbolje odelo, često ono koje je sam unapred odabrao za taj trenutak​. U nekim krajevima postoji običaj da se u džepove ili sanduk stave lične sitnice: malo novca, češalj, ogledalce ili ručni sat​. Ovi predmeti su zamišljeni kao “putešestvije“, da pokojnik ima što mu treba na onom svetu, prema starom verovanju. Ako je reč o mladoj, neudatoj osobi, tradicionalan običaj nalaže nešto posebno: mladiću se stavlja prsten na ruku i kitica ruzmarina na grudi, a devojka se često obuče u belu venčanicu, takođe sa prstenom i ruzmarinom​​. Ova potresna tradicija, svojevrsna “crna svadba“, simbolično ispunjava neostvarenu ženidbu/udaju pokojnika. Danas se ovo retko praktikuje, ali se ponegde u Srbiji i dalje izvodi u slučaju prerane smrti mlade osobe.

Ispraćaj pre sahrane: Nekada je bilo uobičajeno da telo pokojnika bude izloženo u porodičnoj kući do sahrane, a da se opelo (verski obred za umrle) održi u dvorištu kuće. U savremeno doba, naročito u gradovima, telo se obično prenosi u kapelu ili mrtvačnicu, gde porodica i prijatelji mogu da se oproste​. Mnoge porodice organizuju bdenje (bdijenje) u noći uoči sahrane, neko ostaje budan pored odra, pale se sveće i uz pokojnika se tihuje ili moli. U ruralnim sredinama komšije dolaze da izjave saučešće i probdiju deo noći sa porodicom. Ovakvo okupljanje pruža emotivnu podršku ožalošćenima, kroz zajedničku tugu deli se teret bola.

Dan sahrane i verski obred: Pravoslavna sahrana obično se održava trećeg dana od smrti​ (računajući dan smrti kao prvi). Taj vremenski razmak ima koren u verovanju da je treći dan posvećen Vaskrsenju (Hristovom ustajanju iz groba). Ipak, u toplim krajevima ili u slučaju zaraznih bolesti, Crkva dopušta da se sahrana obavi i ranije​. Pre početka opela, kovčeg se u kapeli ili crkvi postavlja tako da je lice pokojnika okrenuto ka istoku (simbolički, ka izlasku Sunca, vaskrsenju)​. Pored uzglavlja se namešta mali stočić na koji se postavlja činija kuvane pšenice (koja se naziva žito ili koljivo), čaša vina i upaljena sveća​. Kuvana pšenica u medu predstavlja veru u vaskrsenje, kao što zrno pšenice umre u zemlji da bi dalo novi život, tako se veruje i u život posle smrti​. Za pripremu žita postoji i poseban običaj: nikada ga ne kuva porodica pokojnika, već neka starija žena iz komšiluka koja više neće rađati​, što je stari način da se “preseče” ciklus smrti i zaštite mlađi naraštaji.

Opelo (posmrtna liturgija) u pravoslavnoj crkvi služi sveštenik, uz prisustvo pomoćnika i pojanje crkvenog hora (ukoliko je dostupno). Svi prisutni obično dobijaju sveće koje drže upaljene tokom čitavog obreda​. Sveštenik uz kandilo (tamjan) predvodi okupljene u molitvi za dušu pokojnika, čitaju se izabrani odlomci iz Jevanđelja i pevaju dirljive pogrebne pesme i ječtanije (molitveni stihovi). U nekim krajevima, na čelo pokojnika stavlja se papirna traka ispisana molitvama, poput poslednje pobedničke lente koja označava da je pokojnik završio svoj životni tok​. U sklopu opela, pokojniku se u ruke često stavi mali krst ili ikona sveca (zaštitnika)​, kao blagosloveni predmet sa kojim će poći na onaj svet.

Tokom službe, sveštenik pominje ime pokojnika moleći Gospoda za oproštaj grehova i prijem duše na Nebo. Za vernike, same reči opela nude utehu, podsećaju da “nema smrti osim one koja je bez vere”. Za one koji tuguju, može biti utešno da se kroz molitvu osećaju povezani sa svojim voljenim. Neretko se tokom opela čuju jecaji i plač, pravoslavna tradicija ne zabranjuje tugu, naprotiv, smatra prirodnim da se bol iskaže. U prošlosti su postojale narikače, žene koje bi glasno, u pesmi, oplakivale pokojnika u ime porodice. Danas je takvo ritualno naricanje uglavnom iščezlo, ali još uvek starije žene ponekad gromko nariču, naročito kada umre neko mlad, dajući glas zajedničkoj boli​.

Ispraćaj na groblje i sahranjivanje: Po završetku opela, sveštenik poziva prisutne da priđu i oproste se od preminulog. Taj poslednji oproštaj obično se čini celivanjem pokojnika, članovi porodice poljube pokojnika (ili kovčeg) u čelo ili ruku, a ostali prisutni potom prilaze da učine isto​. Ako je kovčeg zatvoren, ljubi se krst na poklopcu ili se pokojnik simbolično dodirne na mestu gde mu je glava​. Ovi trenuci su emotivno vrlo teški, ali i važni, mnogi kasnije nalaze utehu što su se dostojno oprostili.

Formira se pogrebna povorka od kapele do grobnog mesta. Na njenom čelu tradicionalno ide nosilac krsta sa desne strane (nosi drveni krst sa ispisanim imenom pokojnika i godinama života), a levo od njega osoba koja nosi činiju žita i vino​. Iza njih idu mladi ili prijatelji sa cvećem i vencima, zatim sveštenik koji peva poslednje molitve (“Svjati Bože...” i tropari), pa kovčeg koji nose pogrebnici ili rođaci i naposletku ide ožalošćena porodica i ostali. Dok povorka odmiče, običaj je da ukućani razbiju krčag ili tanjir ispred kuće, staro verovanje kaže da lomljenjem posuđa “lome vezu” sa smrću i teraju zlo iz doma. U nekim krajevima prospe se i kofica vode za povorkom​, čime se “pere” smrt iz kuće. Sve su to folklorni običaji antičkog porekla koji iako nisu deo crkvenog obreda i danas žive u narodu​.

Na groblju iznad iskopane rake, sveštenik obavlja završni deo opela. Još jednom okadi pokojnika tamjanom, pročita kratku molitvu, a kovčeg se pažljivo spušta u raku. Po pravilu, kovčeg se spušta uz noge okrenute ka istoku. Sveštenik tada pospe sanduk šakom zemlje i prekrsti ga uljem i vinom ili pospe pšenicom, u znak blagoslova​. Bacanje grumena zemlje na kovčeg praksa je koju zatim sprovode i prisutni, taj čin predstavlja poslednji pozdrav i vezu sa zemljom: prvi grumen baca najbliži član porodice, kao simboličku “kopču” između pokojnika i živih​​. Za njim i ostali prijatelji i rođaci mogu baciti po jednu grudvu zemlje ili cveće, opraštajući se. Teško je gledati kako se kovčeg prekriva zemljom, ali taj čin finalnosti pomaže da se prihvati realnost gubitka.

Napomena: Pravoslavna crkva ne odobrava kremaciju (spaljivanje) posmrtnih ostataka. Veruje se da telo treba položiti u zemlju, “od koje je i sazdano” po Bibliji​. Ko izabere kremaciju može biti uskraćen crkveni opelo​. Zato se u Srbiji pravoslavni vernici gotovo uvek opredeljuju za klasičnu sahranu u kovčegu. Sa druge strane, balsamovanje tela (konzerviranje) nije zabranjeno​, premda se retko pribegava osim u nuždi.

Posle sahrane, zajednička trpeza i žalost: Kada je sahranjivanje završeno, običaj je da porodica pozove sve prisutne na poseban pomen-ručak, koji se često naziva daća ili karmine. Nekada se ovaj posmrtni ručak organizovao u kući pokojnika, dok se danas u gradovima češće održava u obližnjem restoranu ili sali​. To je prilika da rodbina, kumovi i bliski prijatelji zajedno podele obrok u čast pokojnika. Po starom običaju, na čelu stola postavlja se prazno mesto sa punim tanjirom hrane za pokojnika​, simbolički, veruje se da duša svraća na svoj poslednji objed sa najmilijima. Crkva ne propisuje ovaj običaj, ali je on duboko ukorenjen u narodu kao deo oproštaja​. Jelo se prilagođava danu: ako je posni dan (sreda, petak), služi se posna hrana, u suprotnom mrsna​. Tokom ovog ručka ljudi prisećaju lepih trenutaka sa pokojnikom, što može doneti utehu kroz zajedničko deljenje sećanja.

Period žalosti u pravoslavnoj tradiciji ima nekoliko faza. Trećeg dana posle smrti (obično dan nakon sahrane) porodica ponovo odlazi na grob, taj običaj zove se trećina​. Na grobu se pale sveće i kandilo i ostavlja se malo žita, hleba prekvase (pogače), meda i vina​. Ovaj čin ima versko značenje (treći dan, Sveto Trojstvo) i pruža porodici utehu jer čini nešto za pokojnika odmah u početku žalovanja. U nekim krajevima odlazi se na groblje i sedmog dana (prva subota posle smrti)​, što se naziva sedmina, još jedan stari običaj vezan za biblijski sedmodnevni ciklus stvaranja i počinka.

Najvažniji pomen je četrdeseti dan. Veruje se (po predanju Crkve) da duša pokojnika 40 dana po smrti boravi na ovom svetu, posećujući mesta svog života, a da četrdesetog dana odlazi pred Boga na konačni sud​. Zato se četrdesetodnevni parastos obavezno obeležava ili tačno četrdesetog dana ili često prve subote pre tog datuma (kako bi prisustvovala rodbina)​. Crkva naglašava da se 40 dana ne bi smelo obeležavati bilo kog drugog dana osim subote (dana posvećenog upokojenima)​. Toga dana porodica opet na groblju pali sveće (često se zapali 40 malih sveća za dušu pokojnika)​ iznosi kuvano žito i vino, te poziva sveštenika da održi mali pomen (molitvu). Posle molitve, ponovo se organizuje posluženje za prisutne. Mnogi kažu da im je upravo tih 40 dana najteže, jer tada definitivno osećaju odsustvo drage osobe, ali im i srce lakne posle obavljenog pomena, verujući da je duša našla svoj mir.

Godinu dana kasnije obeležava se godišnjica smrti, godišnji parastos​. Tada se ponovo okupljaju rođaci, prijatelji i sveštenik, pali se sveća i iznosi žito na grob i zajednički se moli za pokoj duše. Nakon navršene godine, smatra se da su ispunjeni svi osnovni običaji žalovanja​. Mnogi tada “skinu crninu”, jer je običaj da najbliža porodica nosi žalobnu odeću (crnu) punih 12 meseci​. Ipak, to nije strogo pravilo: neko nosi crninu kraće, do 40 dana ili pola godine, a neko, posebno udovice starije generacije, ostaju u crnini do kraja života​. Smatra se da je godina dana otprilike vreme potrebno da se porodica emotivno oprosti od svog člana​, mada tuga ne poznaje kalendar. Dalja rodbina i prijatelji obično ne moraju žaliti celu godinu, često simbolično nose crninu do 40 dana ili do prve Zadušnice.

Posle prve godine, sećanje se nastavlja zauvek, kroz molitve na Zadušnice (posebne dane u godini kada pravoslavci masovno posećuju groblja i sećaju se svojih preminulih) i kroz obeležavanje godišnjica smrti u krugu porodice. Svaka porodica ima svoje male rituale sećanja: neko pali sveću svake nedelje, neko čuva sliku pokojnika u kutku sa kandilom, a neko jednostavno u tišini izgovori “večnaja pamjat” (večna mu slava) kada se seti drage osobe. Najvažnije je da ožalošćeni pronađu utehu u onome što rade. Pravoslavni običaji, od opela do parastosa, osmišljeni su da postepeno uvode porodicu iz dubokog bola ka prihvatanju, uz veru da duša živi dalje i da ćemo se jednoga dana svi sresti u carstvu nebeskom.

Katolički pogrebni običaji (Rimokatolička tradicija)

Katolička zajednica u Srbiji, prisutna pretežno u Vojvodini, zapadnoj Srbiji i delovima Beograda ima svoje pogrebne običaje koji su slični pravoslavnim u pogledu poštovanja pokojnika, ali se razlikuju u verskom obredu i nekim detaljima. Kao i pravoslavci, katolici veruju u zagrobni život, u raj za pravedne i pakao za grešne, uz jedno specifično učenje o Čistilištu (Purgatorijumu), mestu pročišćenja duša koje su se pokajale za grehe​. Ova vera utiče i na njihove molitve za pokojne.

Trenutak smrti i priprema: Katolički običaji u trenutku nečije smrti vrlo su bliski opštim hrišćanskim. Ako je moguće, katolički sveštenik (župnik) poseti teško bolesnog pred samu smrt da mu da poslednju pomast (sakrament bolesničkog pomazanja) i pričesti ga. U času umiranja, porodica često stavlja upaljenu sveću u ruke umirućeg, koja gori do poslednjeg daha​. Ta sveća se naziva “gromnična sveća” i svetlost joj simbolično “osvetljava put duši”. Kada smrt nastupi, menja se sveća, novu upaljenu sveću položimo pored preminulog, verujući da ona prati dušu na onaj svet​. Sličan kao kod pravoslavaca, običaj je pokrivanje ogledala crnim platnom​ i zaustavljanje zidnog sata u kući​ da označi da je pokojniku “stalo vreme”. Takođe se otvara prozor da duša izađe, pa brzo zatvori, da se ne vrati nešto loše​. Na ulaznim vratima često se okači crna traka ili platno kao znak da je kuća zavijena u crno​. Sve ove radnje su deo narodnih, a ne striktno crkvenih, običaja; ipak, mnogi katolički domovi ih poštuju, osećajući da time ispunjavaju tradicionalnu dužnost prema pokojniku.

Nakon toga sledi priprema tela pokojnika za sahranu. Telo se pažljivo opere i obuku ga najčešće u svečanu odeću. Katolički vernici često polažu krunicu (brojanicu) u ruke pokojnika, to je predmet molitve, simbol nade u vaskrsenje. U nekim mestima, ako je pokojnik u mladim godinama, porodica mu stavlja verenički ili burmeni prsten na ruku i grančicu ruzmarina na odelo​, slično kao kod pravoslavnih običaja za neudate mladiće i devojke. Ove sitnice (poput prstena i ruzmarina) predstavljaju poslednji pozdrav zajednice, ruzmarin je drevni simbol sećanja i besmrtnosti duše.

Bdenje (bdijenje) uz pokojnika: Tradicionalni katolički običaji poznaju molitveno bdjenje u noći pre sahrane​. Nekada se to bdjenje obavljalo u kući pokojnika, rodbina i prijatelji bi se okupili oko odra, molili se i celonoćno “čuvali” preminulog do sahrane. Smisao ovog običaja je duboko emotivan: kroz molitvu uz telo pokojnika pruža se podrška duši na putu ka Bogu, a porodica oseća prisustvo zajednice u časovima tuge. Danas, u savremenim okolnostima, sve više se praktikuje da se bdjenje organizuje u kapeli ili crkvi, posebno ako osoba nije preminula kod kuće​. Uveče uoči sahrane često se u crkvi moli krunica (ružarij) za pokojnu dušu. Prisustvuje porodica i ko od prijatelja može doći, sede u tišini, mole se i prisećaju života preminulog. Poneko donese cveće ili venac već na to bdjenje. Cveće i venci u katoličkoj tradiciji uobičajen su način iskazivanja poštovanja i poslednjeg pozdrava. Svaki cvet nosi i simboliku: npr. beli ljiljani označavaju čistotu duše i nadu u ponovno rođenje, beli karanfili nevinost, ruže sećanje na ljubav​. Iako ništa ne može izbrisati bol, ovaj ritual pruža priliku da se u miru oprostite i pomolite, što mnogima donese određeni spokoj pred samo sahranjivanje.

Sprovodna misa i obred sahrane: Centralni deo katoličkog ispraćaja jeste Sveta misa zadušnica (requiem). Obično se održava na dan sahrane, najčešće ujutru pre samog ukopa, u crkvi, u prisustvu kovčega sa telom​. Sveštenik predvodi misu posvećenu pokojniku, moleći za oproštaj njegovih greha i prijem duše u raj. Tokom mise, vernici prisutni mogu pristupiti svetoj pričesti (ako su kršteni katolici i pripremljeni), što je čest običaj​, pričešćuju se sa nakanom za pokoj duše umrlog. Ove molitve i liturgija imaju snažan efekat utehe: podsećaju na Hristovo vaskrsnuće i nude nadu da smrt nije kraj, već prelazak.

Posle mise (ili ponekad umesto nje, ako se sahrana odvija skromnije), sledi obred sahranjivanja. On se može podeliti u tri segmenta​. Prvi deo odvija se kod odra pokojnika, bilo u kući, bilo u kapeli. Sveštenik dođe i obavi kratak obred: škropi telo pokojnika blagoslovenom vodom​ (podsećanje na krštenje i očišćenje od greha) i izgovara molitve odrješenja (odrešuje pokojnika od greha u ime Božje milosti). Zatim, drugi deo se dešava pred okupljenim svetom, često ispred kuće ili na crkvenom dvorištu ako se kreće iz kapele. Sveštenik poziva sve prisutne na zajedničku molitvu za dušu preminulog, da joj Bog podari mir i prijem u nebesko carstvo​. Tom prilikom pročita se i odlomak iz Jevanđelja. Nakon toga se formira pogrebna povorka koja kreće ka groblju​.

Ukoliko se polazi iz porodične kuće, postoji niz starih običaja koji se tada izvršavaju. Pre nego što iznesu kovčeg, otvaraju se širom vrata i prozori kuće, a sva prethodno pokrivena ogledala se otkrivaju​, simbolično, kuća se “otvara” da pokojnik iz nje izađe i da se život jednog člana tu završio. Takođe, često se iza kovčega prosipa voda (čistu vodu iz bokala prospu niz prag) verujući da voda spira nesreću i “čisti put” duši​. Ovi običaji su više folklorni nego verski, ali su i katoličkim porodicama dragi, posebno u manjim sredinama gde tradicija živi. Interesantno, običaj je i da nekoliko žena (komšinica ili daljih rođaka) ostane kod kuće da pripremi karmine (ručak) dok povorka ide na groblje​. Na taj način, nakon sahrane, sve je spremno da ožalošćeni budu posluženi, zajednica brine da porodica ne mora da misli o kuvanju u času tuge.

Povorka i ukop: Pogrebna povorka u katoličkom običaju ima ustaljen red. Na čelu kolone su dva muškarca: jedan nosi veliki crkveni krst, na kome se, prema tradiciji, veže peškir ako je pokojnik muškarac ili bela marama ako je žena​. Taj peškir ili marama kasnije se daruju crkvi ili se čuvaju kao uspomena. Drugi muškarac nosi manji krst sa ispisanim imenom pokojnika i godinama (to je obično onaj drveni krstić koji će kasnije biti poboden na grob). Iza njih idu ostali muškarci iz povorke, pa sveštenik koji moli i peva psalme, zatim vozilo (kara) ili nosiljka sa telom. Neposredno iza kovčega ide najuža porodica, a na začelju povorke tradicionalno su bile žene i deca​. (U današnje vreme ovaj raspored nije striktno obavezan, ali stariji se još drže tog reda iz poštovanja.) Dok povorka prolazi, crkvena zvona mogu zvoniti tužnim glasom (klepetače), naročito u mestima gde je to običaj da se najavi da jedan parohijan odlazi.

Na groblju, sveštenik najpre obavlja blagoslov rake, uz molitvu i škropljenje svetom vodom priprema zemlju da primi telo, posvećujući to mesto Bogu​. (Katolička crkva polaže značaj na blagoslov grobnog mesta, da ono bude sveto tlo.) Kovčeg se spušta u grob uz molitvu “Iz zemlje si postao, u zemlju ćeš se vratiti, a Bog će te vaskrsnuti u poslednji dan”. Prisutni u srcu opraštaju od voljenog, verujući u to obećanje vaskrsenja. Kod katolika je uobičajeno da sveštenik tada održi kratko obraćanje (govor), tzv. oproštajni govor ili poslednje odrešenje, gde ukratko pomene pokojnika, pozove na molitvu i uteši porodicu rečima vere. Potom sveštenik baci pregršt zemlje na sanduk i poškropi ga vodom, govoreći “Počivaj u miru Božjem”. Tada i prisutni mogu prići, često porodica i prijatelji bacaju po lopaticu zemlje u grob (ili barem simbolično, tri šake zemlje, slično kao kod pravoslavaca)​. Negde je običaj i da se na sanduk spusti buketić ili krunica. Ti momenti, kada se kovčeg zagrće zemljom, pun su suza i jecaja, ali i to je deo ispraćaja, kroz suze i taj poslednji čin, mi se opraštamo zauvek na ovom svetu.

Zajednička trpeza i žalovanje: Po završetku ukopa, povorka se vraća kući pokojnika ili ide u salu gde su pripremljene karmine (posmrtni ručak). Kao što je pomenuto, u nekim krajevima žene koje nisu išle na groblje već su u kući spremile hranu​. Porodica i gosti potom se okupe za stolom. U katoličkim porodicama Vojvodine čest je običaj da se pre jela izgovori kratka molitva za pokojnika i blagoslovi hrana. Ručak je skroman ili bogat u zavisnosti od porodice, ali važnije od hrane jeste zajedništvo, ljudi tada govore o pokojniku, prisećaju se njegovih vrlina, anegdota izražavaju saučešće porodici i pružaju podršku. Time zajednica pokazuje porodici da nije sama u svom bolu. Nakon tog dana, počinje period žalosti.

U katoličkoj tradiciji formalni period žalosti nije strogo definisan crkvenim propisom, ali običajno najbliža porodica nosi crninu (ili tamnu odeću) od šest meseci do godinu dana, nekad i duže​. Udovice i udovci često ostaju u crnini punih godinu ili dve, a neki, posebno starije žene, odluče da doživotno ostanu u crnoj odeći u znak sećanja na muža ili dete​. Interesantno, ponegde postoji i običaj nositi belu odeću umesto crne, belo kao simbol čistote duše, ali to je ređe i zavisi od lokalne tradicije​. Ipak, sveštenici ističu da istinska žalost nije u odeći, već u srcu​. Stoga, koliko dugo će neko nositi crninu, stvar je lične odluke i osećaja, nema greške ni ako je skinete ranije, ni ako je nosite duže.

Najvažnije što katolička porodica čini posle sahrane jesu molitve za pokojnika. Vera u Čistilište znači da molitve živih mogu pomoći duši pokojnika da se očisti i uzdigne ka raju. Zato se redovno nakon sahrane služi misa zadušnica, poseban pomen u crkvi. Već na dan sahrane (ili neposredno posle ukopa) održava se prva misa zadušnica uz prisustvo porodice i prijatelja​. Kasnije, porodica često naručuje mise za pokojnog, na primer, mesec dana od smrti (“mesečnica”), pa šest meseci, godinu dana itd. Sve to prati izreku: “Pokoj vječni daruj mu, Gospode i svetlost večna neka mu svijetli”. Na godišnjicu smrti obično se opet okupi porodica na misi, a zatim obiđe grob gde se polažu sveže sveće i cveće. Pored toga, katolici obeležavaju i Dan svih svetih (Svi sveti) 1. novembra i Dušni dan 2. novembra, tada se masovno posećuju groblja, uređuju grobovi i pale sveće za duše preminulih. To je dan opšte molitve za sve drage osobe koje više nisu sa nama.

Napomena: Za razliku od pravoslavlja, Katolička crkva dopušta kremaciju posmrtnih ostataka od 1964. godine​, pod uslovom da taj čin nije izraz poricanja vere u vaskrsenje tela. Dakle, katolički vernici se mogu kremirati, a sveštenik će i tada održati opelo (molitveni oproštaj) i sahraniti urnu na posvećenom mestu. Ipak, u praksi u Srbiji većina katolika i dalje bira klasičnu sahranu, dok se kremacija javlja uglavnom u urbanim sredinama ili po ličnoj želji pokojnika.

Uteha vere: Katolički obredi su prožeti osećajem nade. Od zvona koja zvone žalobno a opet sa verom u uskrsnuće, preko reči sveštenika “Ja sam vaskrsenje i život” koje citira Hristove reči, pa do zajedničke molitve, sve ima za cilj da uteši ožalošćene. Katolička crkva uči da smrt nije kraj već “rođenje za nebo”. Mnogima, suočenima sa gubitkom, pomisao da su ispunili sve što vera nalaže i da su ispratili voljenu osobu uz Božje blagoslove, donese bar tračak mira. U danima posle sahrane, posećivanje mise, zajednička porodična molitva i paljenje sveća u crkvi mogu postati izvor snage i utiske da pokojnik živi u srcima i u večnosti.

Islamski pogrebni običaji (muslimanska tradicija u Srbiji)

Islamska zajednica u Srbiji (koju čine uglavnom Bošnjaci u Sandžaku, muslimani u Preševu, Bujanovcu, delom muslimani u Beogradu i dr.) neguje pogrebne običaje zasnovane na islamskoj veri i propisima. Suština islamskog pristupa smrti jeste prihvatanje da je smrt volja Allaha i prirodan prelazak duše iz ovog sveta u “večnu kuću”. Stoga su muslimanski pogrebi skromni, brzi i fokusirani na molitvu za milost Božju.

Od smrti do sahrane, kratko vreme: U islamu se ističe potreba da se umrli sahrani što pre, po mogućnosti istog dana ili u roku od 24 časa od trenutka smrti​. Zbog toga se pripreme obavljaju ubrzano, čim se pribave lekarski dokumenti o smrti. Telo se ne zadržava dugo, nema produženog bdjenja ni izlaganja, jer se smatra da je najbolje pokojnika što pre poveriti zemlji. Ipak, porodica i komšije u tih prvih nekoliko sati dolaze da pomognu i iskažu poštovanje. Uobičajeno je da se rodbina brzo obavesti, savremeno se to često čini i putem zajedničkih poruka ili društvenih mreža, uz naznaku vremena dženaze (sahrane).

Kupanje i ćefini: Jedna od obaveznih dužnosti zajednice prema preminulom muslimanu jeste ritualno kupanje tela, zvano gusul (ili gasuljenje)​. To kupanje obavljaju osobe istog pola, često posebni pripadnici džemata (džamijske zajednice) koji su obučeni za to, zajedno sa članovima porodice. Telo se pažljivo opere prema verskim propisima (tri puta, uz određene dove) i zatim se umota u bele ćefine (pokrov od belog platna)​. Muškarci se obično umotaju u tri bela platna, a žene u pet (uključujući i tzv. izar i himar koji pokrivaju telo i glavu). Ćefini su bele boje kao simbol čistote i jednakosti pred Bogom, svi odlaze isto, bez obzira na imetak i društveni status. Tokom ovih priprema, porodica nastoji da održi dostojanstvo pokojnika, pa se često u sobi tiho uči Kur’an ili Tevhid, stvarajući smirenu atmosferu.

Dženaza-namaz (islamska sahrana): Kada je telo spremno, organizuje se dženaza, što je naziv za islamski pogrebni obred i samu sahranu. Po islamskim pravilima, nema dugog odlaganja, dženaza se zakazuje najbližeg mogućeg dana, često odmah posle jednog od dnevnih namaza (molitvi), da bi vernici već bili okupljeni. Pre dženaze, telo se obično ne izlaže javno otvoreno kao u hrišćanskim običajima; nema klasičnog opraštanja uz kovčeg niti ljubljenja pokojnika. Ako je preminuli u kući, kratko ga mogu videti članovi porodice pre umotavanja u ćefine, a potom se sanduk (tabut) zatvara. Kod muslimana se obično koristi jednostavan drveni tabut (sanduk) bez mnogo ukrasa ili čak samo nosila prekrivena ćebetom, jer će se svakako ukop vršiti uz otvaranje sanduka.

Dženaza-namaz se najčešće obavlja na otvorenom, u dvorištu džamije, na posebnom prostoru za dženaze ili direktno na groblju ako postoji mesto za klanjanje​. Vernici se u određen sat okupljaju, muškarci staju u redove (sa preklopljenim rukama kao na molitvi), dok žene, ako prisustvuju, stoje u posebnom redu iza muškaraca ili sa strane. Često se žene u tradicionalnim sredinama ne očekuju na samoj dženazi (smatra se da je to pre svega dužnost muškaraca), ali u savremenosti mnoge žene ipak prisustvuju, stoje malo po strani i ispoštuju obred tiho. Imam (verski vođa) ili efendija predvodi dženazu-namaz. Telo umotano u ćefine bude položeno na nosila ili u otvorenom sanduku ispred klanjača, obično okrenuto tako da je glava pokojnika na desnoj strani imama. Dženaza-namaz je kratka zajednička molitva koja se klanja stojeći, bez tradicionalnog ruku’a i sedžde. Ima četiri tekbira (izgovaranja “Allahu ekber”), posle kojih se uči Fatiha, salavat na poslanika i dve dove za umrlog. Ceo obred traje svega nekoliko minuta.

Ta jednostavnost može iznenaditi one koji nisu upoznati, nema dugih govora ni pesama. Ali za vernike, to je veoma dirljiv trenutak: stotine glasova u zajedničkoj molitvi, mole Alaha da oprosti grehe i podari Džennet (raj) preminulom​. Mnogi prisutni su duboko emotivni ali nastoje da se drže dostojanstveno islam uči da treba biti saburli (strpljiv) i osloniti se na Boga. Preterano kukanje i očajavanje naglas se smatraju nepoželjnim iako je tugovanje u srcu dozvoljeno i prirodno​. Tradicionalno, glasno naricanje nije odobreno u islamu​ preporučuje se smirenost i oslanjanje na veru. Ipak, ljudi su ljudi, u nekim bosanskim i sandžačkim selima starije žene će ipak jauknuti i zaplakati glasno, jer je to deo njihove kulture izražavanja bola (često uz reči dovikivanja preminulom: “zašto nas ostavi?” i sl.). Verski propis to ne voli, ali zajednica obično sa razumevanjem gleda na takve scene, znajući da one dolaze iz istinske tuge.

Posle obavljenog dženaza-namaza, sledi sam ukop (ukopavanje). Tabut sa telom preminulog nose muški srodnici ili prijatelji. Postoji lep običaj da se nosila prenose rukama, na smenu, tako da mnogi ponesu pokojnika bar nekoliko koraka​. Tradicija kaže da četvorica nose na ramenima, pa se posle izvesnog broja koraka smenjuju sa narednom četvoricom i tako dalje, da bi što više prisutnih imalo čast da isprati umrlog​. U prošlosti su se dženaze u potpunosti nosile na rukama od kuće do groblja; danas se u gradovima pokojnik prevozi posebnim vozilom (pogrebnim kolima) do groblja, pa se onda od ulaza groblja nosi na rukama do samog mezara (groba)​. Mnogi će primetiti da se pogrebna povorka s dženaze kreće bržim hodom islam podstiče da se požuri sa sahranom (ali dostojanstveno). Prisutni idu iza nosiljki u tišini, bez muzike ili priče, često u sebi šapućući tihe zikrove (molitve sećanja na Allaha)​. Za razliku od hrišćanskih sahrana, ovde nema aplauza, pesama ni bilo kakvog performansa; sve je skromno i usmereno na molitvu.

Na samom mezarju (groblju) iskopan je grob, kabur. Prema islamskoj tradiciji, grob je nešto uži i dublji nego uobičajeni, jer se telo obično polaže direktno u zemlju, bez kovčega. U mnogim sredinama, uključujući Bosnu i Sandžak, praksa je da se koristi tabut samo za prenošenje, a kada se spusti u raku, otvara se i pokojnik u ćefinima se spušta u zemlju (često pomoću traka ili užadi). Neko od najbližih rođaka silazi u raku da pomogne i u redu je da upravo bližnji polože merhuma (pokojnika) u zemlju​. Prema sunnetu (Poslanikovom primeru), pri spuštanju se izgovara: “Bismillahi ve ‘ala milleti Resulullah” (U ime Allaha i po veri Poslanika Božijeg)​. Telo se polaže na desni bok, okrenuto prema Kibli (Pravcu Ka’be u Meki)​, što znači da lice pokojnika “gleda” prema istoku jugoistoku (kako već geografski padne kibla u Srbiji). Ako grob ima lahd (udubljenu nišu sa strane), pokojnik se smesti u tu nišu, pa se ona zazida daskama ili ciglama. U drugim slučajevima stavljaju se drvene ploče ili daske iznad tela unutar groba, da zemlja ne zatrpava neposredno telo.

Kada je pokojnik položen, prisutni muškarci počinju da zatrpavaju grob. Ovo se radi ručno ili lopatama. Svi učestvuju, običaj je da svaki prisutni uzme učešća bar simbolično, bilo bacanjem tri pregršti zemlje u grob sa dovom​, bilo na smenu lopatom. Prvi započinju najbliži, a zatim i ostali nastavljaju dok se grob ne popuni. Zemlja koja prekriva pokojnika formira se u izduženi humak (jer muslimanski grobovi se malo izdignu). Kada je grob zatrpan imam ili hafiz (učeni musliman) staje pored glave pokojnika i prouči odlomke iz Kur’ana, najčešće suru Al-Mulk (Tebareke), koju je Poslanik preporučio da se uči za umrle​. Ta sura govori o vlasti Boga nad životom i smrću i moli za milost. U nekim krajevima običaj je da se ova sura prouči na četiri ugla kabura ili na četiri grudve zemlje pre zatrpavanja​. Nakon toga, svi prisutni sede ili stoje u tihoj molitvi dok imam čini zajedničku dovu, molitvu u kojoj se moli Allah da podari oprost i džennet preminulom, a sabur (strpljenje) i snagu porodici. Ta dova se obično izgovara na arapskom, a prisutni na kraju aminaju (kažu amin na zajedničku molitvu)​. Cela atmosfera na dženazi je potresna, ali mirna, dominira tišina isprekidana tek ponekim jecajem i rečima molitve.

Po završetku molitve, u nekim krajevima postoji običaj da se grob polije vodom​. Donese se bokal ili kanta vode i neko od prisutnih (često neko od rodbine) pažljivo poliva vodom po svežoj zemlji koja prekriva grob, od uzglavlja ka stopalima​. Ovaj čin ima simboliku hlađenja i smirivanja, kao da želimo “smiraj zemlji”. Veruje se i da voda spira grehe i donosi milost. U BiH i Sandžaku gotovo redovno ćete videti iskopanu zemlju zalivenu vodom na kraju dženaze. Potom imam kratko obrati prisutnima da prouče El-Fatihu u sebi za dušu umrlog (Fatiha je prva sura Kur’ana i uči se kao molitva). Time je sahrana završena.

Saučešće i period žalosti: Nakon dženaze, prisutni prilaze porodici i izražavaju saučešće (ta’ziya). U našim krajevima među Bošnjacima uobičajene su reči turskog porekla: “Bašunuz sag olsun” (Neka vam je zdrava glava) kaže se ožalošćenom, a on odgovara “Allah razi olsun” ili “Dostumuz sag olsun” (Neka je i tebi zdravo, prijatelju)​. Ove fraze vuku koren iz osmanskog doba i i dalje su prisutne kao kulturni izraz saučešća, naročito u Sandžaku i BiH. Drugi obično kažu i na našem jeziku: “Primite moje saučešće” i to je dovoljno. U islamskoj tradiciji postoji izreka da je žalost tri dana, osim za udovicu. To znači da se tri dana nakon sahrane porodica smatra u intenzivnoj žalosti i okolina im dolazi u posetu, donosi hranu i drži im društvo kako bi im olakšali tugu​. Tokom tog perioda članovi porodice ne priređuju nikakve veselosti niti učestvuju u zabavama, vreme je tiho i posvećeno sećanju na pokojnika. Udovica ima posebnu dužnost, njena žalost (ar. iddah) traje četiri meseca i deset dana​. To je verski propis iz Kur’ana tokom kojeg udovica ne stupa u novi brak niti se upušta u proslave; to vreme provodi povučeno, moleći za svog muža i sređujući praktične stvari za budućnost.

U prvim danima posle sahrane, uobičajeno je da rodbina, komšije i prijatelji svrate do kuće ožalošćene porodice, da im izjave saučešće, donesu kahvu, šećer, čaj, nešto hrane (jer porodica u žalosti često ne stigne da sprema obroke). U bosanskoj tradiciji, često se drugog ili trećeg dana organizuje tevhid u kući, to je zajedničko učenje molitvi, obično gde žene predvode zikr i uče određene sure Kur’ana za dušu umrlog. Muškarci održe ja’zin ili slično u džamiji. To nije izričito verski propisano, ali je deo lokalne tradicije kao vid sećanja i molitve. Narednih dana i nedelja, porodica redovno daje sadaku (milostinju) u ime pokojnika, na primer, podele siromašnima hranu ili novac, verujući da će sevap (zasluga) ići kao dobro delo duši preminulog.

Za razliku od hrišćana, muslimani nemaju formalne pomene na 40 dana ili godinu dana u sklopu vere. Ipak, pod uticajem okruženja, nije retko da i muslimanske porodice obeleže četrdesetnicu ili godišnjicu smrti na svoj način, odu na mezarje, prouče Jasin (posebnu kur’ansku suru) i pomole se. Mnogi će se na te datume okupiti i podeliti hranu u ime rahmetlije (pokojnika), npr. naprave halvu ili baklavu i podele komšijama na hatar. U nekim mestima, posle 40 dana ili 52 dana (sedam sedmica) održi se mevlud ili hatma (završetak čitanja celog Kur’ana) posvećen umrloj osobi. Sve su to mimoverzni običaji (adat) koji nisu obavezni u islamu, ali ih ljudi praktikuju iz potrebe srca da nađu neku tačku preokreta u žalosti, slično kao što 40 dana kod drugih znači puno.

Groblja muslimana obično su skromna. Na novom mezaru se odmah ili ubrzo postavljaju drveni ili kameni nišani (uspravni nadgrobni markeri), jedan kod glave, drugi kod stopala. Kasnije porodica može zameniti drvene nišane kamenim spomenikom sa ispisanim imenom i podacima. U bosanskoj tradiciji, spomenici su beli stubovi za muškarce (često sa isklesanom turbanom na vrhu) i oblik ploče za žene, mada danas ima i savremenijih oblika. Islam preferira jednostavne spomenike, uz zabranu kitnjastih figura i fotografija, da bi se održala skromnost i ravnopravnost u smrti. Cveće se može posaditi (npr. ruže ili ljiljani), ali nije običaj zatrpavati grob vencima i buketima, često ćete videti da na dženazi uopšte nema venaca. Umesto cveća, muslimani radije izražavaju poštovanje učenjem Fatihe ili donošenjem dove za umrlog.

Saosećanje i zajednica: Život posle sahrane polako se vraća, ali više nikada nije isti za porodicu. Islamska zajednica zato ima jaku tradiciju posete ožalošćenima (ar. ta’ziya). Čak i posle onih prvih dana, komšije će svraćati često, prijatelji donositi hranu sedmicama kasnije, kako bi porodici stavili do znanja da nisu sami. Ožalošćenima se savetuje da budu strpljivi (jer “Inna lillahi ve inna ilejhi radži’un”, “Svi smo Allahovi i Njemu se vraćamo”), ali i zajednica preuzima deo brige. Kroz takvu podršku, porodica lakše pregura prve mesece tuge.

Islam ne propisuje nositi crninu; međutim i muslimani neretko izbegavaju veselu odeću u žalosti. Žene će neko vreme nositi tamnije marame ili jednostavniju odeću, muškarci neće ići na veselja ni slavlja bar 40 dana. Udovica posebno provodi svoj pomenuti iddet period u povučenosti, ne kite se, ne slušaju muziku, često svakog četvrtka pale sveće (svetiljke) i uče dove za muža, sve do isteka četiri meseca i deset dana. To je i praktično vreme u kom se utvrđuje da li je trudna (zbog nasleđa i brige o potomstvu). Nakon toga, ona se može polako vratiti normalnom životu iako se bol u srcu nastavlja.

Važno je napomenuti da muslimani u Srbiji, kao i drugde, doživljavaju zajednicu vernika (Ummet) kao veliku porodicu. Kada neko premine, skoro ceo komšiluk i džemat se pojave na dženazi, često i po nekoliko stotina ljudi dođe da isprati. To može delovati naporno porodici, ali istovremeno pruža ogroman osećaj podrške: svaki taj tekbir, svaki izraz saučešća, poručuje im da njihov voljeni nije bilo ko, već da je deo zajednice koja deli njihovu tugu. Ta ljudska i duhovna solidarnost srž je islamskih pogrebnih običaja.

Regionalne razlike u običajima

Iako smo opisali opšte običaje prema tri glavne vere, važno je napomenuti da “svaki kraj i svaka kuća imaju svoje običaje”. Srbija i okolni prostori bogati su regionalnim varijacijama koje su nastale mešanjem tradicija, uticajem različitih kultura i lokalnim verovanjima.

• Vojvodina: Na severu Srbije, u Vojvodini, živi mešovito stanovništvo, pravoslavni Srbi, katolici (uglavnom Hrvati i Mađari), protestanti, kao i pripadnici drugih naroda. Ovde su pogrebni običaji često slični između komšija različite vere, uz neke specifičnosti. Na primer, u tradicionalnim katoličkim selima u Sremu ili Banatu, običaj je da crkvena zvona zvone tačno u podne obaveštavajući da je meštanin preminuo, što i pravoslavne komšije razumeju kao poziv na molitvu za pokojnog. U mnogim vojvođanskim mestima, bilo pravoslavci ili katolici, prisutan je uticaj srednjoevropske kulture: sahrane su organizovane uredno, često uz štampane čitulje (parte) i uz angažovanje limene muzike koja svira pogrebne marševe dok povorka ide ka groblju (ovaj običaj sviranja na sahranama potiče iz austrougarskog doba i zadržao se u nekim sredinama). Takođe, zbog ravničarskog reljefa i blizine grobalja i danas je u manjim mestima u Vojvodini uobičajeno da se kovčeg nosi na rukama od kuće do groblja, dok neko od članova porodice nosi krst na čelu kolone​, slika slično opisana i u katoličkim i u pravoslavnim običajima. U multietničkim sredinama, ljudi se posećuju i na grobljima preko verskih linija: komšija pravoslavac će doći na sahranu svog komšije katolika i obrnuto, pokazujući poštovanje i zajedništvo u žalosti. Razlike postoje u verskom delu (misa vs. opelo), ali su ljudska saosećanja ista. Vojvođanski Srbi u nekim krajevima preuzeli su običaj da posle 6 meseci do godine podižu spomenik (nadgrobni kamen), to je inače i pravoslavni običaj, ali u Vojvodini su groblja uređena često po austrougarskim standardima pa se vodi računa o estetici groba relativno brzo.

• Beograd i gradovi: U urbanim sredinama poput Beograda, Novog Sada, Niša i sl., pogrebni običaji su donekle “standardizovani”. Postoje gradska groblja sa kapelama, hladnjačama i kompletnom uslugom pogrebnih preduzeća. Ljudi svih vera tu koriste sličnu infrastrukturu: npr. u Beogradu Novo groblje ima deo za pravoslavne, deo za katolike, deo za muslimane, ali protokol je sličan, održavanje u kapeli, oproštaj, pa odlazak do parcele. U gradu se ređe drže tela u kući (zbog stambenih uslova), već se odmah prebacuju u kapelu. Zbog ubrzanog tempa života, skraćuje se i vreme bdjenja, često porodica otvori kapelu par sati pre sahrane za posete, umesto celonoćnog bdenja. Ipak i u gradu porodice čuvaju neke običaje: recimo, ruzmarin nije samo ruralni običaj i u Beogradu ćete na nekim sahranama videti da rodbina i bliski prijatelji stave grančicu ruzmarina na rever, kao simbol sećanja (slično kao što se ruzmarin nosi i na svadbama, samo je ovde bez trake ili sa crnom trakom). Takođe, običaj lomljenja pogače i posluženja rakijom nakon sahrane, koji je nekad bio izrazito seoski, sad se sreće i u gradskim restoranima gde se drže daće. Globalno, gradovi su doveli do toga da se neke drevne prakse gube (nema narikača, nema noćenja uz pokojnika kod kuće), ali se usvajaju nove, poput objavljivanja čitulje u novinama ili na internetu, pravljenja multimedijalnih pomena i slično.

• Zapadna Srbija i Bosna (Republika Srpska): Kultura zapadne Srbije, Šumadije i posebno područja preko Drine dosta je homogena u pogledu pravoslavnih običaja. U tim krajevima se vrlo drži do tradicije. Na primer, u užičkom kraju i istočnoj Bosni još uvek je uobičajeno da se pokojnik izloži u otvorenom sanduku u kući, da žene iz familije nariču i paze da sve ide “po starinski”. Narikače kao profesionalne žalopojke tu nisu plaćene već su obično najbliže rođake koje istinski tuguju​​. Njihovo naricanje je neka vrsta tužne pesme u kojoj spominju pokojnika, njegovu porodicu, neostvarene želje (npr. “oj sine, nisi doček’o da te majka oženi...”), što izaziva suze svima oko njih. U Bosni se ovaj običaj zove i tužbalica. Danas, sa modernizacijom, čak i po selima se sve češće pokojnik prebaci u kapelu, pa nema više prilike za naricanje oko odra cele noći, ali starije žene i dalje ponegde nariču pred sam polazak povorke ili na samom grobu, naročito kod smrti mladih osoba​. U Republici Srpskoj pravoslavni obredi su istovetni onim u Srbiji, uz male lokalne razlike: negde se pravi daća i treći dan i sedmi dan, negde se npr. na 40 dana pozove ceo zaselak na ručak (što nije svuda običaj). Zbog uticaja islama i katoličanstva u okruženju, u Bosni su se ponekad mešali običaji: tako pojedine pravoslavne porodice u RS su preuzele praksu da ne nose hranu na groblje (što je recimo muslimanski običaj) i sl., dok su neke muslimanske porodice preuzele običaj davanja hrane na grobu odmah posle ukopa (što nije islamski propis, ali vide od komšija pravoslavaca koji dele žito). Ovakve pozajmice običaja pokazuju kako zajednice i pored verskih razlika, kroz vekove kulturno utiču jedni na druge.

• Sandžak (jugozapadna Srbija): Oblast Sandžaka (Novi Pazar, Tutin, Sjenica, Priboj, Prijepolje, Nova Varoš) naseljena je pretežno Bošnjacima muslimanima, ali i pravoslavnim Srbima. Ovde su islamski pogrebni običaji vrlo slični bosanskim, s tim što je jezik komunikacije više prožet turcizmima. Tako će u Novom Pazaru češće reći “dženaza” nego “sahrana”, a saučešće će gotovo uvek biti “Bašunuz sag olsun”. Karakteristično za Sandžak je jako kolektivno učešće: kada neko umre, cela mahala to smatra svojom stvari. Komšije nose stolice, šatore, pomažu oko dočeka ljudi. Vrlo često se u tim krajevima praktikuje da se tokom tri dana žalosti u kući umrlog okupljaju ljudi i zajedno obeduju, komšiluk kuva za njih, dele se obroci, pravi se nešto što zovu ikram. To ima sličnosti sa daćom, ali je višednevno i više humanitarno (porodica često ni ne ulazi u kuhinju tih dana, sve im drugi spreme). Takođe imami u Sandžaku često posećuju porodicu i nakon dženaze, dajući im verske savete za utehu. Kod pravoslavnih manjinskih zajednica u tom području, običaji su možda malo pojednostavljeni zbog uticaja sredine, npr. manje je raskoši u pogledu spomenika ili parastosa, ali suštinski slede pravila SPC.

• Južna i istočna Srbija: U južnoj Srbiji (Niš, Leskovac, Vranje) i istočnoj (Timočka Krajina, negotinski kraj) većinsko stanovništvo su pravoslavci, ali su običaji ponegde specifični. Na primer, u vranjskom kraju do danas se zadržao običaj da se posle sahrane priređuje tzv. pečenje ispeče se celo jagnje ili prase i deli se prisutnima kao deo daće. Ovo je spoj starog slovenskog žrtvenog običaja i hrišćanstva (crkva se tome ne protivi ali ni ne podstiče). U istočnoj Srbiji (npr. Zaječar, Bor), pod uticajem vlaških običaja ima dosta mističnih elemenata: pale se posebne sveće sa uvezanim koncem (tzv. motike) na grobu, ostavljaju se lične stvari pokojnika na raskršću da ih “pokupe duše”, organizuju se pomeni za nekrštenu decu odvojeno itd. Ovi običaji su lokalni i nisu opšteprihvaćeni širom Srbije, ali su primeri kako tradicija može poprimiti lokalni karakter. U tim krajevima nekad angažuju i svirače da sviraju tužne pesme na ispraćaju (npr. frula ili harmonika koja svira omiljenu pesmu pokojnika dok ide povorka), što je kombinacija žalosti i počasti.

• Kosovo i Metohija: Kosovo i Metohija su vekovima bilo mesto gde su se mešali srpski (pravoslavni), albanski (pretežno muslimanski, delom katolički) i turski uticaji. Srbi sa Kosova su imali neke posebne običaje, recimo, u Metohiji je bio običaj opaljivanja brade pokojniku ili recimo običaj da se na grobu pali vatra prvih noći (tzv. danica, mala sveća/luč koja gori celu noć da pokojniku ne bude mrak). Albanski muslimani na Kosovu kombinuju islamski obred sa svojom tradicijom: često imaju vrlo duge povorke gde svi učesnici naglas izgovaraju šehadet (svedočenje vere) dok nose pokojnika, a posle sahrane prave mevlude (skupove) i deli se hrana sirotinji u čast umrlog. Hrvati katolici u Letnici i Janjevu imali su takođe svoje specifičnosti, poput zvonjenja posebnim zvonom tzv. “umiračem” tri dana za redom posle nečije smrti.

• Mešoviti brakovi i porodice: Treba spomenuti i situacije kada je porodica mešovita (npr. jedan roditelj pravoslavac, drugi katolik ili musliman). U takvim slučajevima, običaji se često kombinuju ili se biraju po želji pokojnika. Srbija poznaje primere da se osobi drži i opelo u crkvi i misa u drugoj crkvi ili da na dženazu dođu i pravoslavni sveštenik i katolički sveštenik da odaju poštu (ne zajedno, ali jedan posle drugog). Ovi primeri možda nisu česti, ali pokazuju da su ljubav i poštovanje iznad formalnih granica. Ako ste vi u situaciji da ispraćate dragu osobu druge veroispovesti, najbolje je posavetovati se sa verskim poglavarima obe strane i sa porodicom, cilj je učiniti ono što je najispravnije i najčasnije za pokojnika.

Za kraj

Pogrebni običaji, bilo pravoslavni, katolički ili islamski, duboko su ukorenjeni u kulturi naroda na ovim prostorima. Iako se razlikuju u verskim obredima i detaljima, svima im je zajedničko: iskazivanje poštovanja prema preminulom i pružanje podrške onima koji tuguju. U srži svakog od ovih rituala je ljubav, sećanje i nada. Ljubav, jer sve što činimo, činimo iz ljubavi prema onom ko nas je napustio; sećanje, jer kroz običaje pričamo priču o njemu/njoj, pominjemo ime u molitvama i pesmama; nada, jer se nadamo da smrt nije zbogom zauvek, već da duša živi dalje i da će pronaći mir.

Ako ste izgubili voljenu osobu, nadamo se da će vam ovo skromno objašnjenje običaja pomoći da razumete šta sledi i zašto se nešto radi. Možda će vam to dati izvestan osećaj sigurnosti u vrlo nesigurnom trenutku. Nema pravilnog ni pogrešnog načina tugovanja, sledite srce i savet vere ili običaja koji vam najviše znače. Bilo da zapalite sveću u crkvi, date misu, ili klanjate jedinstvenu molitvu za voljenog, znate da tim činom iskazujete i bol i ljubav.

Najvažnije od svega, pokažite sebi i drugima empatiju i strpljenje. Običaji su tu da nam olakšaju, a ne otežaju. Prihvatite pomoć prijatelja i zajednice, zajedničkim snagama lakše se nosimo sa gubitkom. U duhu naših naroda, “Čovek ne umire dokle god živi uspomena na njega”. Svaka sveća, svaka suza i svaka molitva deo su te uspomene. Neka vaše voljeno biće počiva u miru, a vi pronađite utehu u veri, običajima i zajednici koja vas okružuje.

Čuvajte uspomenu i budite sigurni da u svom tom bolu niste sami, generacije pre nas su prolazile kroz isto, ostavivši nam ove običaje kao svetionik kroz tamu tuge. Uz najdublje saučešće, želimo vam snagu i mir u danima koji dolaze.