Kako pronaći pomoć i podršku za prevazilaženje tuge

Svako od nas se nekad suoči sa talasom duboke tuge, važno je znati da u tome nismo sami i da podrška postoji.

Tuga je prirodan deo života, ali to ne znači da sa njom treba da se nosiš samostalno. Ako čitaš ovo, verovatno se ti ili neko blizak suočavate sa gubitkom ili osećanjem duboke tuge. Pre svega, znaj da je potpuno u redu osećati se tužno kada doživimo težak gubitak ili razočaranje, to je normalna emocionalna reakcija na bolne događaje​. Svako od nas drugačije izražava tugu i nema “ispravnog” ili “pogrešnog” načina za tugovanje. Ipak iako je tuga normalna, ne moraš prolaziti kroz nju sam. Pomoć i podrška su ti dostupni, širom sveta postoje različiti vidovi pomoći, a u Srbiji postoji čitava mreža resursa kojima se možeš obratiti. U nastavku ovog teksta saznaćeš koje vrste podrške postoje, kako da do njih dođeš, kao i praktične načine samopomoći koji ti mogu olakšati ovaj težak period. Cilj je da kroz saosećajan i motivišući pristup pokažemo da nade ima, da se tvoja tuga može lakše prevazići uz pravu pomoć, kao i da prepoznaš trenutak kada je potrebno potražiti stručnu pomoć.

Vrste pomoći i podrške širom sveta

Tugovanje ne mora biti putovanje kroz koje prolazimo sami. Širom sveta ljudi pronalaze utehu i snagu uz pomoć drugih, bilo stručnjaka, bilo zajednice. Evo koje su najčešće vrste pomoći dostupne globalno:

• Stručna psihološka pomoć (terapija): Razgovor sa psihologom, psihoterapeutom ili savetnikom može biti od velike koristi. Ovi profesionalci su obučeni da pruže siguran prostor za iskazivanje emocija i da pomognu u razumevanju procesa tugovanja. Kroz terapiju možeš naučiti tehnike suočavanja sa bolom, raditi na prihvatanju gubitka i postepeno vraćati fokus na svakodnevni život. Mnoge zemlje imaju besplatna savetovališta ili mogućnost razgovora sa terapeutom preko zdravstvenog sistema, dok su privatni terapeuti takođe opcija. Na primer, u Ujedinjenom Kraljevstvu postoje dobrotvorne organizacije koje nude savetovanje ožalošćenima, a u svetu generalno postoji trend destigmatizacije mentalnog zdravlja, pa je traženje stručne pomoći postalo uobičajeno i preporučljivo.

• Grupe podrške za tugovanje: Deljenje iskustva sa drugima koji prolaze kroz sličnu tugu može biti izuzetno lekovito. U mnogim zajednicama postoje grupe podrške, okupljanja ljudi koji su izgubili dragu osobu ili prolaze kroz neku vrstu gubitka. U takvim grupama, uz vođenje stručnjaka ili iskusnog moderatora, članovi dele svoja osećanja, pričaju o svojim iskustvima i pružaju jedni drugima razumevanje. Razgovori u grupi mogu pomoći da shvatiš da nisi jedini sa svojim bolom i da te drugi istinski razumeju, jer su i sami prošli kroz to. Grupna podrška može biti organizovana u okviru bolnica, hospisa, crvenog krsta ili nevladinih organizacija. Na primer, Crveni krst u mnogim zemljama (pa i u Srbiji) organizuje samopomoćne grupe koje okupljaju ljude sa sličnim problemima, uključujući osećaj usamljenosti i tugovanja​. Tu su i specijalizovane međunarodne grupe (uživo ili online) za određene vrste gubitaka, poput grupa za roditelje koji su izgubili dete, za osobe koje su izgubile partnera i slično.

• Telefonske SOS linije i krizni centri: Gotovo svuda u svetu postoje besplatne telefonske linije za psihološku podršku kojima možeš da se obratiš kada te preplave tuga, očaj ili misli o beznađu. Obučeni volonteri ili stručnjaci na tim linijama spremni su da te saslušaju u bilo koje doba dana i razgovaraju o onome što te muči. Takvi servisi (poput čuvenih linija za prevenciju suicida u raznim državama) pružaju anonimnu i poverljivu podršku, što znači da možeš otvoreno pričati o svojim osećanjima bez straha da će te neko osuditi. Primera radi, u Sjedinjenim Državama postoji 24-časovna linija za krize (poznat broj 988), u Velikoj Britaniji organizacija Samaritans pruža podršku putem telefona i imejla, u Australiji Lifeline i mnoge druge, sve sa ciljem da nikoga ne ostave samog sa svojim mračnim mislima. Ove linije su dokaz da pomoć može biti na samo jedan poziv udaljena kada je najteže.

• Porodična i prijateljska podrška: Ne treba zaboraviti ni najbliži krug ljudi, porodicu i prijatelje. Iako nekad ljudi oko nas ne znaju tačno kako da pomognu, razgovor sa nekim kome veruješ može biti utešan. Podeli sa bliskom osobom kako se osećaš; često i samo prisustvo drage osobe, zagrljaj ili spremnost da slušaju može olakšati teret tuge. Podrška okoline je važna, nekad članovi porodice ili prijatelji zajedno organizuju obeležavanje sećanja na preminulu osobu, pomažu jedni drugima u svakodnevnim obavezama dok je neko obuzet tugom ili jednostavno provode vreme zajedno kako se ne bi osećali usamljeno. Ako imaš nekoga kome možeš da se poveriš, to može biti prvi korak u isceljenju.

• Duhovna i druge vrste podrške: (Bez obzira na to što ovde nećemo ulaziti u religiozne aspekte, važno je pomenuti i druge vidove utehe.) Neki ljudi pronalaze smirenje u duhovnosti, meditaciji ili praktikovanju mindflunes-a (svesne pažnje). Tehnike opuštanja, vođene meditacije za tugovanje ili čak kreativne radionice (npr. umetničke terapije) mogu pružiti alternativni vid olakšanja. Kreativno izražavanje (pisanje poezije, slikanje, muzika) takođe spada u metode koje globalno mnogi koriste kako bi ispoljili i preradili tugu.

Ukratko, pomoć je dostupna i nisi sam/a. U svetu postoje mnogi ljudi i organizacije posvećeni tome da ti pomognu da prebrodiš težak period. U narednom poglavlju, usredsredićemo se na to koje su konkretne mogućnosti podrške u Srbiji, kako bi znao/la kome možeš da se obratiš u svojoj sredini.

Pomoć i podrška u Srbiji, kome se obratiti?

I u Srbiji postoji širok spektar resursa za osobe koje prolaze kroz težak gubitak ili depresivnu tugu. Od psiholoških savetovališta do SOS telefona, važno je znati da postoji mreža ljudi i institucija spremnih da pomognu. Evo kome se možeš obratiti u Srbiji za podršku:

• Psihološka savetovališta i psihoterapeuti: U većim gradovima postoje centri za mentalno zdravlje i savetovališta (državna ili privatna) gde se može zakazati razgovor sa psihologom ili psihijatrom. Na primer institut za mentalno zdravlje u Beogradu pruža usluge savetovanja, a u mnogim domovima zdravlja postoje psiholozi ili psihijatri kojima se možeš obratiti uz uput. Takođe, u Srbiji deluju brojni licencirani psihoterapeuti privatno, preko raznih terapeutskih centara ili samostalno. Informacije o tome kome da se javiš možeš dobiti preko izabranog lekara ili preko udruženja kao što je Društvo psihologa Srbije ili Savez društava psihoterapeuta. Ne ustručavaj se da potražiš takvu pomoć; razgovor sa stručnjakom pomaže da osvestiš svoje emocije i dobiješ profesionalne savete za suočavanje sa tugom. Mnogi stručnjaci ističu da ako tuga počne ozbiljno da narušava tvoje svakodnevno funkcionisanje, vreme je da se javiš psihologu​. Drugim rečima, ako primetiš da zbog tugovanja ne možeš da ustaneš iz kreveta, obavljaš posao ili brineš o sebi, obrati se stručnjaku bez odlaganja.

• SOS telefoni za emotivnu podršku: U Srbiji su dostupne besplatne telefonske linije gde u teškim trenucima možeš razgovarati sa nekim ko razume kroz šta prolaziš. Jedna od najpoznatijih je Centar Srce, linija za emotivnu podršku i prevenciju samoubistva. Volonteri Centra Srce su tu svakog dana od 14h do 23h, svi pozivi su anonimni i besplatni i možete ih pozvati na broj 0800-300-303​​. Oni strpljivo saslušaju sve što ti je na umu i pružaju razumevanje i toplu reč. Pored telefona, Centar Srce nudi i mogućnost četa uživo na njihovom sajtu, kao i podršku putem mejla​.

  Tu je i nacionalna SOS linija za prevenciju suicida pri Klinici “Dr Laza Lazarević” u Beogradu, koja radi 24 sata dnevno, svakog dana. Poziv je takođe besplatan i anoniman na broj 0800-309-309, gde će ti se javiti stručnjaci za mentalno zdravlje (psiholozi, psihijatri, socijalni radnici) spremni da pomognu​. Ova linija je namenjena ne samo onima koji razmišljaju o samoubistvu, već i svima koji osećaju tešku emocionalnu krizu i treba im razgovor i savet. Na liniji postoji opcija da odmah pri kontaktu izabereš razgovor o suicidalnim mislima (opcija 1) ili opštu psihološku podršku (opcija 3)​, što osigurava da dobiješ odgovarajuću pomoć.

  Za mlađe osobe i decu, postoji NADEL, Nacionalna dečja linija na broju 116-111 (takođe besplatna, 24/7), gde deca i tinejdžeri mogu razgovarati o bilo kakvoj temi koja ih muči, uključujući osećanje gubitka, tuge ili probleme kod kuće​. Na ovoj liniji javljaju se stručnjaci koji razumeju specifične brige mladih i mogu pružiti podršku prilagođenu njihovom uzrastu. Podrška je dostupna i putem četa na sajtu NADEL u određenim večernjim satima​.

  Ove telefonske linije su spasonosne u trenucima krize, kada osećaš da više ne možeš sam da se boriš sa emocijama, uzmi telefon i pozovi. Kroz šta god da prolaziš, važno je da znaš da nisi sam/a i da se pomoć može dobiti odmah​.

• Grupe podrške i nevladine organizacije: U Srbiji deluju i grupe za samopomoć i podršku kroz razne organizacije. Na primer, Centar Srce pored telefonske podrške ponekad organizuje i radionice ili susrete za ljude koji su prošli kroz slična iskustva tugovanja. Crveni krst Srbije u nekim sredinama formira samopomoćne grupe, posebno za starije osobe koje se suočavaju sa usamljenošću ili gubitkom​, članovi tih grupa se redovno sastaju, razgovaraju o svojim osećanjima i zajedno pronalaze načine da se aktiviraju u zajednici kako bi prevazišli tugu. Postoje i specijalizovane organizacije; na primer, BELhospice u Beogradu nudi savetovanje i grupne sesije porodicama koje su izgubile nekog od neizlečivih bolesnika, kao deo pallijativne nege​. Takođe, udruženja pacijenata ili roditelja (npr. udruženja za podršku roditeljima preminule dece, udruženja za pomoć obolelima od određene bolesti i njihovim porodicama) često imaju psihološke radionice za tugovanje i sećanje na voljene.

  Online zajednice su još jedan vid podrške: na društvenim mrežama postoje zatvorene grupe ili forumi gde ljudi dele svoja iskustva tugovanja i pružaju jedni drugima podršku. Važno je da takve grupe budu dobro moderirane i bez toksičnih komentara. Primere možete pronaći preko Facebook grupa (npr. grupa za emocionalnu podršku ili specifične grupe posvećene gubitku, poput “Roditeljski kutak za anđele” i sl. namenjene roditeljima koji su izgubili dete). I sajt Sve je OK (pod pokroviteljstvom UNICEF-a) nudi opciju četovanja sa psihologom i puno edukativnih tekstova o mentalnom zdravlju, što može biti dragocen resurs​.

• Lekarska pomoć (psihijatar): Ukoliko tuga traje veoma dugo ili prelazi u depresiju (o čemu će biti reči u nastavku), možda će biti potrebna i pomoć psihijatra. Psihijatar može proceniti da li je pored psihoterapije potrebna i farmakološka podrška (npr. antidepresivi ili lekovi za anksioznost). U Srbiji se psihijatri mogu konsultovati preko doma zdravlja ili bolnica (uz uput), a postoje i privatne psihijatrijske ordinacije. Ako osećaš stalnu, tešku tugu praćenu nesanicom, gubitkom apetita i bezvoljnošću koja traje nedeljama, nemoj se plašiti da potražiš savet lekara. Ponekad kratkotrajna terapija lekovima može pomoći da se stabilizuje stanje, kako bi osoba uopšte imala snage da radi na sebi kroz psihološku podršku. Važno je naglasiti da traženje ovakve pomoći nije znak “ludila” ili slabosti, naprotiv, to je hrabar korak da se pobrineš za sebe.

Praktični načini samopomoći

Osim što možeš potražiti pomoć od drugih, postoji i mnogo načina da sebi olakšaš tugu u svakodnevnom životu. Samopomoć ne znači da treba sve da izneseš samostalno, već podrazumeva aktivno brigu o sebi tokom procesa tugovanja. I mali koraci mogu napraviti razliku. Evo nekoliko praktičnih saveta i tehnika koje možeš primeniti:

• Prihvati svoja osećanja i daj sebi vremena: Pre svega, budi blag/a prema sebi. Dozvoli sebi da osećaš tugu, nemoj je potiskivati misleći da “moraš biti jak/a”. Normalno je da imaš i veoma teške dane i trenutke kada misliš da nikad neće proći​. Ne postoji tačno određen vremenski rok za tugovanje, to je proces koji je kod svakoga drugačiji i uključuje razne emocije promenljivog intenziteta​. Zato, daj sebi dozvolu da tuguješ onoliko koliko ti je potrebno. U redu je i da plačeš kada ti se plače, suze su često isceljujuće. Prihvatanje tuge kao prirodne reakcije paradoksalno pomaže da je lakše prevaziđeš, jer sebi priznaješ da je bol realan.

• Razgovaraj o svojoj tuzi: Podeli svoja osećanja sa osobom od poverenja, prijateljem, članom porodice ili savetnikom. Razgovor može biti izuzetno lekovit. Ako te brine da ćeš opteretiti druge, seti se da pravi prijatelji žele da pomognu i da će im biti drago što si im se poverio/la. Nekad je ljudima oko tebe teško da načnu temu, ali to ne znači da ne žele da te saslušaju, ponekad oni čekaju tvoj signal. Reci: “Stvarno se osećam tužno zbog... Treba mi neko da me čuje.”, biće ti lakše kad glasno izraziš ono što te muči. Ako baš nemaš nikog bliskog kome bi se obratio/la, razmisli o pridruživanju nekoj grupi podrške ili forumu gde možeš pisati o svojim iskustvima. Bitno je da ne budeš izolovan/a sa svojim mislima​, podrška okoline pomaže da se tuga lakše nosi.

• Vodi dnevnik emocija: Pisanje može da bude moćan alat samopomoći. Nabavi svesku ili dnevnik u koji ćeš beležiti svoje misli i osećanja svakog dana. Vođenje dnevnika ti omogućava da izraziš tugu na papir, što nekad ide lakše nego da nekome kažeš i da pratiš kako se tvoja osećanja menjaju vremenom. Možeš pisati pisma voljenoj osobi koju si izgubio (čak i ako ih nikad nećeš poslati) ili jednostavno voditi beleške o tome šta ti je danas bilo najteže, a šta ti je pružilo makar malo utehe. Istraživanja pokazuju da ovakvo beleženje emocija može pomoći u procesu izlečenja, jer pomaže da shvatiš i osvestiš svoje stanje. Takođe, dnevnik može poslužiti da kasnije, sa vremenske distance, vidiš mali napredak, na primer, možda posle mesec dana primetiš da imaš više dobrih trenutaka nego na početku. Pisanje dnevnika osećanja je jedan od saveta stručnjaka za mlade koji se bore sa neraspoloženjem​, ali je podjednako koristan i za odrasle koji tuguju.

• Brini o svom fizičkom zdravlju: Telo i um su povezani. U tugovanju je lako zaboraviti na sopstvene osnovne potrebe. Ipak, pokušaj da vodiš računa o osnovnim stvarima poput sna ishrane i kretanja, jer upravo te stvari mogu uticati da se osećaš makar malo bolje​. Trudi se da redovno spavaš, odlaziš na počinak i ustaješ u slično vreme, da bi organizam imao ritam. Nespavanje ili prespavanje mogu pojačati osećaj iscrpljenosti. Potrudi se i da se hraniš koliko-toliko uravnoteženo, znamo da kad smo tužni često nemamo apetit ili jedemo samo slatkiše/brzu hranu, ali obrok bogat nutrijentima daće ti energiju. Pij dovoljno vode. Uvedi makar blagu fizičku aktivnost, svakodnevna šetnja od 20-30 minuta na vazduhu može popraviti raspoloženje. Vežbanje oslobađa endorfine koji prirodno popravljaju raspoloženje, pa makar to bila i lagana joga u sobi ili par jednostavnih vežbi istezanja. Briga o telu neće magično izlečiti tugu, ali će ti dati snagu da se sa njom lakše nosiš.

• Napravi dnevnu rutinu malih koraka: Kada si potonuo u tugu, može se desiti da imaš snažnu potrebu da ne radiš ništa. I to je u redu neko vreme. Ali dugoročno, pasivnost može održavati osećaj beznađa​. Pokušaj da postepeno uvedeš malene zadatke u svoj dan: na primer, ujutru namesti krevet ili sebi zadaj da izađeš iz kuće bar na kratko (do prodavnice ili u krug oko bloka). Možda da provedeš pola sata baveći se nekim hobijem koji si voleo/la pre ili da pogledaš epizodu omiljene serije. Takvi mali pomaci mogu pokrenuti ciklus, često se nakon ispunjenja jedne sitne obaveze osećamo bar trunku bolje i steknemo motivaciju za sledeći korak​. Napravi listu vrlo jednostavnih aktivnosti koje bi mogle da ti prijaju (npr. topla kupka, šetnja sa kućnim ljubimcem, čitanje omiljene knjige, pravljenje šoljice čaja i slušanje opuštajuće muzike) i pokušaj svakog dana da realizuješ bar jednu ili dve stavke sa te liste, bez pritiska. Struktura dana i rutina mogu dati osećaj sigurnosti u vremenima kada je unutrašnji svet haotičan.

• Izrazi tugu na kreativan način: Ponekad reči nisu dovoljne da bi se emocije izrazile. Budi slobodan/na da svoju tugu izraziš kreativno: crtaj, slikaj, vajaj nešto, umetnost može biti oblik terapije. Nije bitno da li smatraš da imaš talenta; poenta je u procesu, ne u rezultatu. Možeš napraviti spomen-album posvećen osobi koju si izgubio, da sakupljaš fotografije, sećanja, pišeš o zajedničkim trenucima. To može biti emotivno, ali i lekovito jer održavaš vezu sa uspomenama na pozitivan način. Ako te tuga obuzima zbog nečeg drugog (npr. raskida veze ili nekog životnog razočaranja), pokušaj da napišeš priču ili pesmu o tome ili da izraziš osećanja kroz muziku (sviranjem instrumenta ili sastavljanjem plejlisti pesama koje opisuju kako se osećaš). Kreativno izražavanje emocija pomaže njihovoj preradi, nekad kroz metaforu i stvaralaštvo možemo da sagledamo svoja osećanja iz drugačijeg ugla.

• Praktikuj tehnike opuštanja: Duboko disanje, meditacija ili tehnike svesne pažnje (mindfulness) mogu pomoći u momentima kada te preplavi talas tuge ili panike. Jednostavna vežba: zatvori oči i koncentriši se na dah, udahni polako kroz nos brojeći do 4, zadrži dah 2 sekunde izdahni kroz usta brojeći do 6. Ponovi to desetak puta. Ova vežba može smanjiti fizičku napetost. Progresivno opuštanje mišića (postepeno stezanje pa opuštanje mišićnih grupa) ili slušanje vođene meditacije za relaksaciju (ima ih dostupnih besplatno online) može umiriti uzburkana osećanja dovoljno da se osetiš stabilnije. Neki ljudi pronalaze utehu i u duhovnim aktivnostima poput molitve ili odlaska na mesta koja za njih imaju duhovno značenje, to je individualno i zavisi od tvojih uverenja (ovaj tekst nema religiozni fokus, ali ako je vera nešto što tebi lično pruža utehu, naravno da i to može biti resurs podrške). Bilo koja aktivnost koja ti donosi makar malo mira, bilo to slušanje omiljene muzike, šetnja u prirodi, meditacija ili nešto treće, vredna je praktikovanja dok prolaziš kroz tugu.

• Postavi male ciljeve i gledaj ka budućnosti: U jeku tuge, budućnost može delovati mračno. Ali pokušaj da postepeno postaviš sebi male ciljeve kojih ćeš se pridržavati. To može biti nešto jednostavno kao “Danas ću skuvati sebi zdrav ručak” ili “Ove nedelje ću otići do one park-šume gde je mirno”. Kako vreme prolazi, možda možeš isplanirati i neku veću aktivnost za naredni mesec ili dva (npr. kratak izlet negde ili upisati se na kurs jezika ili bilo šta što ti je ranije bilo zanimljivo). Ovi ciljevi nisu tu da bi stvarali pritisak, već da bi polako vratio/la osećaj svrhe i iščekivanja nečeg pozitivnog. Svaki ostvareni cilj, ma kako mali, može ti dati osećaj postignuća i pokazati da život ide dalje i da i dalje može doneti lepo iskustvo uprkos gubitku koji te zadesio.

Zapamti, samopomoć nije zamena za podršku drugih, već njen važan dodatak. Kombinacijom ovih ličnih strategija i oslanjanjem na druge (porodicu, prijatelje, stručnjake), postepeno ćeš graditi svoj novi životni ritam u kojem tuga neće zauvek dominirati svakim danom.

Kada potražiti stručnu pomoć?

Tuga je individualna i ne postoji fiksno pravilo koliko dugo je “normalno” tugovati. Ipak, važno je pratiti kako se vremenom osećaš i da li se stanje poboljšava ili pogoršava. Stručnu pomoć treba potražiti ako primetiš neke od sledećih znakova upozorenja:

• Tuga je postala hronična i ne jenjava vremenom: Normalno je da intenzivna tuga traje nedeljama ili mesecima nakon velikog gubitka. Međutim, ako i posle dužeg vremena (recimo, oko godinu dana kod odraslih ili šest meseci kod dece) osećaš podjednako jak bol kao i odmah nakon gubitka, to može ukazivati na perzistentnu (produženu) tugu​. Stručnjaci koriste termin komplikovani poremećaj tugovanja za situacije kada žalovanje postaje toliko dugotrajno i intenzivno da ometa nečiji život. Dakle, ako i posle godinu dana nikako ne uspevaš da se vratiš svakodnevnim aktivnostima, osećaš da si “zaglavljen/a” u patnji i da vreme ne donosi olakšanje, porazgovaraj sa profesionalcem.

• Osećaj beznađa, depresije ili razmišljanja o sebi naudi: Postoji razlika između tuge i depresije, tuga dolazi u talasima, ponekad imaš bolje dane, a ponekad lošije, dok je depresija konstantniji osećaj očaja i bezvrednosti​. Ako primetiš da si većinu vremena u dubokom neraspoloženju, da gubiš interesovanje za stvari koje su te nekad radovale izbegavaš druženje, osećaš krivicu ili bezvrednost, to su alarmi da se možda razvila depresija​​. Posebno ozbiljno shvati ako imaš „crne misli“, tj. misli o smrti, o tome da digneš ruku na sebe ili generalno da život nema smisla​. Suicidalne misli su jasan znak da je potrebna hitna stručna pomoć, odmah se obrati psihologu, psihijatru ili pozovi hitno neku od SOS linija. Depresija je bolest koja se leči i ne moraš trpeti te muke sam/a. Stručnjak će znati da proceni tvoje stanje i pruži adekvatan tretman.

• Teško funkcionišeš u svakodnevnom životu: Ako tuga počne ozbiljno da remeti tvoj svakodnevni život i identitet, na primer, prestao/la si da ideš na posao ili u školu, zapostavljaš osnovne obaveze, povlačiš se potpuno od porodice i prijatelja, to je znak da ti je potrebno dodatno pomoć. Neki ljudi u komplikovanom tugovanju imaju stalnu zaokupljenost preminulom osobom (ili događajem koji je uzrok tuge) do te mere da zanemare sadašnjost​. Drugi možda osećaju intenzivan bes ili krivicu (npr. kriviš sebe što nisi nešto uradio drugačije), što ne popušta. Ako primetiš ovakve obrasce, da tvoja tuga vlada tvojim životom mesecima i da zbog nje trpe tvoja zdravlje, odnosi ili posao/škola, vreme je da potražiš stručnu pomoć. Stručnjaci napominju da otežano tugovanje ozbiljno ometa funkcionisanje i zahteva reakciju​.

• Pojava fizičkih simptoma ili trauma koje ne prolaze: Tuga može da se manifestuje i kroz telesne simptome, npr. stalne glavobolje, bolove, probleme sa imunitetom, zbog konstantnog stresa. Takođe, ako imaš flashback-ove (uporne slike traumatičnog događaja, npr. trenutka smrti voljene osobe ili nesreće) ili noćne more koje te muče dugo nakon događaja, to su znaci da se možda razvio posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) ili komplikovano tugovanje. U takvim situacijama stručnjaci mogu primeniti posebne terapijske metode (poput EMDR terapije za traumu) da bi ti pomogli. Dakle, kad god osetiš da se više ne snalaziš sa intenzitetom svojih emocija ili reakcija, to je pravi trenutak za razgovor sa psihologom/psihijatrom.

• Korišćenje nezdravih mehanizama suočavanja: Obrati pažnju kako se nosiš sa svojom tugom. Neki, nažalost, posegnu za alkoholom, drogama ili tabletama u nastojanju da “utople” bol. Ako primetiš da piješ više nego inače, uzimaš sedative na svoju ruku ili imaš druge oblike autodestruktivnog ponašanja (npr. samopovređivanje, rizično ponašanje u saobraćaju, ulaziš iz veze u vezu impulsivno samo da ne bi bio/la sam itd.), to su crvene zastavice da tugu pokušavaš da umrtviš nezdravim putem​. Takva ponašanja su uvek alarmantna, bez obzira koliko je vremena prošlo od početka tugovanja​. U tim slučajevima, stručna pomoć je neophodna što pre, jer su posredi rizici po tvoje zdravlje. Terapeut će ti pomoći da pronađeš zdravije načine suočavanja i da se postepeno oslobodiš štetnih navika.

Uvek zapamti: potražiti pomoć nije znak slabosti, već hrabrosti. Neki ljudi se jave psihologu već prvih nedelja nakon gubitka i to je u redu, nema potrebe čekati da stvari izmaknu kontroli. Drugi pokušavaju sami pa se jave kasnije i to je u redu. Svako tugovanje je drugačije, ali ako osetiš da ti je teško da se izboriš sam ili da ti podrška okoline nije dovoljna, apsolutno je opravdano i poželjno obratiti se stručnoj osobi​. Stručna pomoć je tu da olakša proces tugovanja, da spreči da se normalna tuga produbi u depresiju ili ugrozi tvoje zdravlje.

*Ako tuga postane preteška za samostalno nošenje, potraži pomoć bez oklevanja. Obratiti se stručnjaku ili pružiti ruku spasa nije znak slabosti, već korak ka izlečenju.*​

Niste sami u svojoj tuzi

Na kraju, važno je ponoviti: niste sami. Tuga može učiniti da se osećamo izolovano, kao da nas niko ne razume, ali istina je da mnogi ljudi prolaze kroz slične borbe i da postoje čitave zajednice i stručnjaci spremni da vam pomognu. Prevazilaženje tuge je proces, nekad spor i težak, ali vreme koje prolazi samo po sebi nije to koje leči, već podrška ljudi i aktivnosti koje preduzmemo tokom tog vremena​.

Bilo da se oslanjate na prijatelja koji će vas saslušati, grupu podrške gde ćete podeliti suze i sećanja ili terapeutsku pomoć profesionalca, svaki vid pomoći može biti jedna stepenica ka izlazu iz tame tuge. Istovremeno, ne zaboravite na snagu koja leži u vama, možda je sada prekrivena bolom, ali uz malo po malo brige o sebi, počećete da je osećate ponovo. Svaki mali korak, bilo da ustanete iz kreveta i prošetate, nazovete nekoga umesto da se povučete, napišete par reči u svoj dnevnik, jeste uspeh na koji možete biti ponosni.

Ako primetite da tuga prelazi vaše kapacitete, setite se da pomoć uvek postoji i da je u redu zatražiti je. Okrenite neki od navedenih telefona, zakažite razgovor sa stručnjakom, poverite se prijatelju, zaslužujete podršku. Tuga možda sada deluje neizmerno, ali uz vreme, podršku i brigu, počeće da se menja. Ne znači da će potpuno nestati preko noći, ali naučićete da živite dalje noseći sećanje na ono što ste izgubili, a da opet možete da osetite radost i mir u životu.

Zapamtite: niste slabi zbog toga što vas boli, to samo znači da vam je stalo. Ali isto tako, verujte da postoji izlaz iz najdublje tuge. Pružite sebi šansu da ozdravite tako što ćete potražiti pomoć i primeniti neke od ovih saveta. Jednog dana, osvrnućete se na ovaj period i shvatićete koliko ste ojačali. До tada idite korak po korak. Nada postoji, pomoć je tu, niste sami.