Kako objasniti deci smrt i pomoći im u procesu žalosti

Suočiti dete sa gubitkom voljene osobe jedan je od najtežih izazova za roditelja ili staratelja. Deca različitog uzrasta drugačije shvataju pojam smrti i tuguju na specifične načine. Važno je razgovarati sa decom otvoreno i saosećajno, kako bismo im pomogli da razumeju šta se desilo i da se osećaju sigurno i voljeno dok prolaze kroz proces žalosti. U nastavku slede saveti kako objasniti smrt deci predškolskog, osnovnoškolskog uzrasta i tinejdžerima, sa fokusom na psihološki i emotivni aspekt (bez religioznih tumačenja). Takođe, dajemo primere fraza koje možete upotrebiti i ukazujemo na moguće greške koje treba izbegavati.

Opšti saveti za razgovor o smrti sa decom

• Budite iskreni i koristite jasne, jednostavne reči: Izbegavajte nejasne eufemizme poput „zaspao je“ ili „otišao na bolje mesto“. Umesto toga, objasnite direktno da je osoba umrla (npr. „baka je umrla“), što znači da više ne diše, ne pomera se i nećemo je više videti​. Upotreba reči umro/umrla pomaže detetu da shvati konačnost smrti, dok ga izrazi poput „otišla je daleko“ mogu zbuniti ili uplašiti​.

• Prilagodite objašnjenje uzrastu deteta: Informaciju o smrti saopštite na način koji je primeren dečjem uzrastu i nivou razumevanja​. Na primer, vrlo malom detetu možete reći: „Deka je bio jako bolestan, njegovo telo više nije moglo da radi i on je umro.“ Starijem detetu možete dati i malo više detalja ako pita, ali ne morate ulaziti u previše medicinskih ili složenih objašnjenja.

• Podstičite pitanja i pažljivo slušajte: Dozvolite detetu da postavlja pitanja o svemu što ga zanima, šta znači umreti, zašto se to desilo, da li će i drugi koje voli umreti itd. Odgovarajte iskreno, koristeći kratke i jasne rečenice. Budite spremni da možda više puta ponovite iste odgovore; deca će često više puta postavljati slična pitanja dok pokušavaju da shvate novu informaciju​​. To ne znači da niste dobro objasnili, već da dete postepeno procesuira vest, pa je doslednost u odgovorima bitna​.

• Pokažite emocije i recite detetu da je u redu biti tužan: Deca uče kako da reaguju na gubitak posmatrajući odrasle. Sasvim je u redu pokazati tugu pred detetom, to može normalizovati njegove sopstvene osećaje tuge. Recite, na primer: „Mama je sada tužna jer mnogo volim baku i nedostaje mi.“ Tako dete vidi da i odrasli tuguju i da je плакање ili tuga prirodna reakcija na smrt voljene osobe​. Ipak, pokušajte da zadržite određenu smirenost dok tugujete pred detetom, kako biste mu ulili osećaj sigurnosti.

• Pružite puno ljubavi, nežnosti i osećaj sigurnosti: Fizička bliskost (zagrljaji, maženje) detetu pruža utehu. Obezbedite rutinu koliko god je to moguće, jer poznata svakodnevna struktura uliva detetu osećaj stabilnosti u trenucima kada je mnogo toga promenjeno​. Istovremeno, budite fleksibilni ako dete ispoljava pojačanu potrebu za pažnjom ili privrženost, na primer, ako vas neko vreme ne pušta iz vida ili ponovo želi da spava sa vama. To su normalne reakcije na strah od odvajanja posle gubitka​.

• Uspomene i rituali: Pomozite detetu da sačuva uspomenu na preminulu osobu na način koji mu može biti utešan. Zajedno gledajte fotografije, pričajte lepe priče o toj osobi ili nacrtajte crtež za nju. Možete zajedno napraviti „kutiju uspomena“ (sa slikama, crtežima, predmetima koji podsećaju na voljenu osobu) ili neki mali ritual oproštaja kod kuće. Ukoliko je dete dovoljno staro i želi, možete ga povesti i na sahranu ili opelo, ali mu unapred detaljno objasnite šta će tamo videti i čuti. Na primer: „Okupiće se mnogo ljudi koji su voleli baku, neki će plakati, biće govora o njenom životu...“, tako da dete tačno zna šta da očekuje​. Takođe, ako dete izrazi želju da poseti grob voljene osobe ispunite mu tu želju, umesto da taj čin mistifikujete, pomozite detetu da razume gde je preminula osoba sahranjena​. Ovakvi rituali sećanja mogu pomoći detetu da shvati realnost gubitka i da se oseća uključenim u proces oproštaja.

• Priznajte kada nešto ne znate: Možda će dete postaviti i neko pitanje na koje ni vi nemate odgovor (npr. „Šta se desi posle smrti sa telom?“ ili „Da li je deki bilo mnogo strašno kad je umirao?“). U redu je reći: „Nisam siguran/na, pokušaću da saznam“ ili „Ni odrasli ne znaju baš sve o tome, ali možemo da razgovaramo o tome šta misliš“​. Iskren pristup gradi poverenje, dete će osetiti da ga ne obmanjujete, već da ste tu da zajedno prolazite i kroz teške teme.

Slede saveti prilagođeni određenim uzrastima deteta, jer nivo razumevanja i način reagovanja na smrt značajno zavise od razvojne faze u kojoj se dete nalazi​.

Predškolski uzrast (oko 3–5 godina)

Deca predškolskog uzrasta uglavnom nemaju jasnu predstavu o tome šta je smrt. Često mogu smrt doživljavati kao nešto privremeno i obrnivo, na primer, misle da će se pokojna osoba posle nekog vremena vratiti, kao da je otišla na put ili zaspala​. Karakteristično je i tzv. magijsko mišljenje: dete veruje da njegove misli ili postupci mogu da utiču na događaje. Zbog toga neka mala deca pomisle da je možda nešto što su ona uradila prouzrokovalo smrt voljene osobe​. Na primer, dete može nesvesno povezati svoju prolaznu ljutnju (“Mrzim baku jer mi nije dala slatkiš juče!”) sa kasnijom bakinom smrću i osećati krivicu. Takođe, dešava se da deca ovog uzrasta zamišljaju da bukvalno mogu nekako da odu i posete preminulu osobu, recimo „avionom ili pomoću kišobrana na nebo“​. Sve ove pojave su normalan deo dečjeg načina razmišljanja u tom uzrastu.

Kako razgovarati: Sa predškolcima je najvažnije razgovarati jednostavnim i konkretnim jezikom. Izbegavajte metafore koje dete može pogrešno protumačiti. Recite jasno da je voljena osoba umrla i, ukoliko je potrebno objašnjenje, objasnite u par reči fizički aspekt toga: „to znači da njeno telo više ne radi, ne diše, ne govori, ne jede i ne oseća ništa“. Naglasite da smrt nije isto što i spavanje, preminula osoba se neće probuditi i neće se vratiti​. Možete reći nešto poput: „Znam da ti nije sve jasno. Baka je umrla, što znači da više ne možemo da je vidimo. Jako smo tužni jer je više nema, ali ćemo je uvek voleti i sećaćemo je se.“ Dete od 3-5 godina verovatno neće odmah shvatiti pojam zauvek. Ono će možda pitati nešto poput: „A hoće li se baka vratiti za moj rođendan?“ ili „Gde je ona sada?“ Budite spremni na takva pitanja i odgovorite strpljivo, svaki put ponavljajući istu jasnu poruku, npr. „Baka, nažalost, neće moći da se vrati ili da bude na rođendanu, jer je umrla.“ Ako pitate dete da li razume šta to znači, verovatno će ponoviti vaše reči, ali će i dalje trebati vremena da zaista prihvati to saznanje.

Emocionalna reakcija: Manja deca tuguju isključeno, u kratkim naletima. Jednog trenutka mogu plakati ili delovati vrlo uznemireno, a već sledećeg se igrati kao da se ništa nije desilo. Nemojte to shvatiti kao bezosećajnost igra je način na koji dete obrađuje teške emocije i pravi predah kada tuga postane prevelika. U igri se čak može desiti da dete inscenira “smrt” sa svojim igračkama ili da često pominje smrt u razgovoru. Takva igra može delovati morbidno iz ugla odraslih, ali za dete je to zdrav način da se postepeno suoči sa novim pojmom​. Ukoliko primetite da se u igri izražavaju neke zabune (npr. dete kroz igru pokazuje da misli da osoba može oživeti) iskoristite to kao priliku da blago ispravite zablude.

Mala deca takođe vrlo snažno reaguju na emocije roditelja. Mogu postati uznemirena ako vide da su mama ili tata neutešni. Zato je važno da im pokažete tugu, ali i da im pružite uverenje da ćete vi biti dobro. Na primer: „Tužna sam i plačem jer mi mnogo nedostaje baka. Ali biću dobro i u redu je da budemo tužni neko vreme.“ Ovim poručujete detetu da iako ste i sami potreseni, nastavićete da brinete o njemu.

Kako pomoći predškolcu: Rutina i osećaj sigurnosti su ključni. Potrudite se da detetov dnevni raspored ostane što sličniji uobičajenom (vrtić, vreme obroka i spavanja), jer poznata rutina pruža utehu​. Očekujte moguće regresije u ponašanju usled stresa, dete koje je naučilo na nošu može ponovo početi da mokri u krevetu ili da traži cuclu ili da pokazuje separacionu anksioznost (plačljivost kad roditelj izlazi iz prostorije). Ove regresije su privremene i predstavljaju znak da dete oseća nesigurnost zbog promena​. Ne kažnjavajte dete zbog takvih ponašanja i nemojte mu govoriti da „mora biti veliko“. Umesto toga, pružite mu dodatnu podršku i vreme da povrati sigurnost.

Budite nežni, strpljivi i dostupni. Čak i ako vam se čini da dete „ne sluša“ ili brzo menja temu, budite spremni da se vraćate razgovoru kad god dete pokaže interesovanje. Kroz mnogo ponovljenih kratkih razgovora, uz puno ljubavi i utehe, predškolac će postepeno stvoriti sliku o tome šta se desilo i moći će da nastavi sa svojim uobičajenim detinjim aktivnostima uz manje straha.

Deca osnovnoškolskog uzrasta (oko 6–12 godina)

Deca u ranom školskom uzrastu (otprilike 6–9 godina) počinju da razumeju da je smrt trajna, ali još uvek mogu imati nejasne ili magijske predstave. Na primer, dete ovog doba može smrt povezivati samo sa starošću, verovaće da umiru samo veoma stari ljudi ili da smrt izgleda kao kostur ili „čudovište“ koje dolazi po ljude​. Moguće je i da delimično personifikuju smrt (npr. zamišljaju „Andjela smrti“ ili duha). Deca ovog uzrasta takođe mogu povremeno misliti da je smrt kazna za nešto. Ako je preminula osoba bila bolesna, dete može brinuti da će i svaki budući bolestan član porodice automatski umreti ili obrnuto, ako je smrt bila iznenadna, dete može razviti strah da neočekivano može izgubiti i druge voljene osobe. U tom uzrastu nastavlja se magijsko mišljenje, pa dete može osećati i krivicu: na primer, ako je imalo neki konflikt sa preminulim (posvađalo se sa bratom pre njegove smrti), moglo bi pomisliti da je na neki način „izazvalo“ taj događaj svojim negativnim mislima ili rečima​.

Starija deca (oko 9–12 godina) obično već razumeju da je smrt neizbežan deo života i da svakoga može snaći​. Oni uviđaju da će i njihovi roditelji jednog dana umreti, pa čak i oni sami, što može izazvati pojačanu anksioznost ili pitanja o sopstvenoj smrtnosti. U ovom uzrastu deca često žele veoma konkretne informacije, mogu pitati tačno od čega je osoba umrla, kako je to izgledalo, šta se fizički dešava sa telom itd. Takođe, mogu pokazivati znatiželju o samom konceptu smrti ispitivati gde ide telo, a gde „ono što nas čini živima“ i slično. Ovakva pitanja su njihov način da shvate koncept smrti i prilagode se novoj realnosti.

Kako razgovarati: Sa osnovcima treba razgovarati otvoreno i pružiti činjenice, ali i dalje prilagođene dečjem uzrastu. Potvrdite da je smrt trajna. Na primer: „Kada neko umre, to znači da ga više nema i ne možemo da ga vratimo.“ Objasnite ukratko uzrok smrti na razumljiv način: „Deka je imao bolest srca i njegovo srce je prestalo da radi.“ Uverite dete da osoba koja je umrla više ne oseća bol i ne pati (to deci može biti važno). Naglasite da dete ni na koji način nije krivo za to što se desilo, deca ovog uzrasta ponekad u sebi traže uzrok („možda zato što nisam poslušao mamu, pa se desilo nešto loše“)​. Jasno recite da je smrt nastupila zbog bolesti ili nesreće, a ne zbog bilo čega što je dete reklo ili uradilo. Možete reći nešto poput: „Znam da si voleo svog ujaka i možda razmišljaš da li si mogao nešto da promeniš, ali ništa što si ti uradio ili nisi uradio nije krivo za to. Tako se jednostavno dogodilo i nažalost niko od nas nije mogao to da spreči.“

Osnovci će verovatno imati pitanja i o praktičnim aspektima: šta se dešava sada (sahrana, šta znači sahraniti nekog, šta je kovčeg, kremacija i sl.). Odgovarajte na ta pitanja iskreno, bez ulepšavanja, ali i bez preteranih detalja koji bi mogli da uznemire dete. Dovoljno je reći, na primer: „Sahrana je okupljanje gde se opraštamo od osobe koja je umrla. Telo te osobe biće u kovčegu na groblju. Ljudi će donositi cveće, mnogi će plakati i tešiti jedni druge. To radimo da bismo se zahvalili i ispratili tu osobu.“ Tako dete dobija okvir da razume rituale smrti u našoj kulturi. Pre odlaska na sahranu ili na grob, dobro je ovako unapred objasniti detetu šta će videti, time ćete smanjiti njegov strah od nepoznatog и dati priliku da postavi još pitanja.

Emocionalna reakcija: Deca u školskom uzrastu ispoljavaju tugu na razne načine. Neka deluju tužno i povučeno, neka mogu ispoljavati ljutnju ili prkos (posebno dečaci mogu reagovati pojačanom agresijom ili „lošim ponašanjem“ umesto plakanjem)​. To je njihov način da se nose sa osećanjem bespomoćnosti zbog gubitka. Mogući su i simptomi poput noćnih mora, poteškoća sa spavanjem, opadanja koncentracije u školi, pa čak i regresije u ponašanju (npr. dete koje je bilo samostalno odjednom opet traži pomoć oko oblačenja ili zadataka)​. Neka deca postaju vrlo anksiozna i zaštitnički nastrojena prema preostalim bliskim osobama, mogu neprestano brinuti da će im i mama ili tata umreti ili ispoljavati strah kada su odvojeni od roditelja​. Sve su to normalne reakcije. Važno je da ih primetite i priznate detetu da su razumljive: „Vidim da se rastužiš svako veče pred spavanje i to je u redu, znam da ti nedostaje baka najviše kad legneš u krevet.” ili „Razumem da te brine kada nisam tu; želim da znaš da planiram dobro da pazim na sebe i da ću se truditi da budem tu za tebe još dugo.“ Rečenice ovakvog tipa mogu detetu uliti ohrabrenje da nije samo u svojim strahovima.

Takođe, deci ovog uzrasta treba dati prostora da izraze tugu na način koji im odgovara. Neka će želeti da pričaju o osobi koja je umrla, možda iznova i iznova prepričavati trenutke provedene s njom. Ohrabrite to, zajedno se prisetite lepih uspomena, smešnih anegdota i slično. Другa deca pak neće rado pričati, već će svoju tugu izraziti kroz crteže igru, muziku ili će delovati kao da ignorišu događaj. Dozvolite im taj ventil: na primer, kreativne aktivnosti ili sport mogu pomoći detetu da izbaci napetost​. Ponudite im više načina: „Da li bi voleo da nacrtaš nešto što nas podseća na dedu?“ ili „Možemo zajedno napraviti album uspomena ako želiš.“ Ukoliko dete ne želi ništa od toga u datom trenutku, nemojte forsirati, ali povremeno provverite kako se oseća, da zna da ste spremni da slušate kad god zatreba.

Kako pomoći školskom detetu: Ključna reč je razgovor, ali uz puno strpljenja. Nastavite da iskreno odgovarate na pitanja koja se mogu javljati nedeljama ili mesecima nakon gubitka (dečija radoznalost o temi smrti može potrajati). Budite dosledni i nemojte se iznenaditi ako dete ponavlja ista pitanja i traži potvrdu, time traži sigurnost u vašim odgovorima​. Takođe, održavajte rutinu i uobičajena očekivanja (domaći zadaci, kućne obaveze), ali imajte razumevanja ako neko vreme učinak u školi opadne ili se dete čini rastresenije nego inače. Pohvalite dete za napore da savlada svakodnevne aktivnosti uprkos teškim emocijama. Pokažite mu da ste ponosni što ide korak po korak napred.

Ukoliko primetite da se dete povlači u sebe duži period ima izrazito poremećen san, gubi apetit ili pokazuje druge značajne promene u ponašanju koje traju, razmislite o traženju pomoći stručnjaka (psihologa), ponekad razgovor sa neutralnom osobom može pomoći detetu da lakše izrazi ono što oseća. Ali uz vašu ljubav iskrenost i vreme, većina dece školskog uzrasta uspešno će procesuirati tugu i nastaviti da funkcioniše uz sećanje na voljenu osobu koju su izgubili.

Tinejdžeri (oko 13 godina i stariji)

Tinejdžeri već razumeju koncept smrti gotovo kao i odrasli, shvataju da je smrt nepovratna i da svako jednom umre. Ipak, njihovo emotivno suočavanje sa gubitkom može biti izuzetno burno zbog razvoja ličnosti i snažnih osećanja u tom periodu života. Karakteristično je da mladi tinejdžeri ponekad reaguju izlivima besa ili osećanjem nepravde: „Nije fer što se to desilo baš nama“ ili „Zašto baš moj tata da umre?“. Mogu preispitivati smisao svega i postavljati filozofska pitanja o životu i smrti. Često će tinejdžeri u žalosti dovoditi u pitanje ranija uverenja, tragati za nekim svojim shvatanjem života posle gubitka voljene osobe. Чак i ako ne pominju religiju, mogu ih mučiti pitanja tipa: „Šta uopšte znači živeti ako svi umiremo?“ ili „Zašto da se trudim oko nečega kad sve može odjednom da nestane?“. Ovi misaoni procesi su normalni dok mlada osoba pokušava da nađe smisao u tragičnom događaju.

Emocionalno, tinejdžeri mogu delovati naizmenično veoma zatvoreno i onda iznenada vrlo emotivno. Često će radije da tuguju ili pričaju sa vršnjacima nego sa roditeljima​. Nemojte se iznenaditi ako vaš tinejdžer izgleda kao da vas „izbegava“ posle smrti u porodici, verovatno ne želi da vas dodatno opterećuje svojim osećanjima ili mu je lakše da ih podeli sa najboljim drugom/drugaricom. Neki tinejdžeri neće želeti uopšte da pričaju o svojim osećanjima, već će utehu tražiti u distrakcijama: muzici, video-igrama izlascima. Drugi će, pak ispoljiti destruktivna ponašanja: povući se potpuno iz društva ili početi da prave rizične izbore (npr. eksperimentisanje sa alkoholom/drogama, vrlo rizična vožnja i slično)​. Moguće su i ekstremne reakcije poput izražavanja krivice što su oni preživeli umesto te osobe ili čak suicidne misli kod tinejdžera koji su izgubili nekog naročito bliskog. Naravno, to ne znači da će se svaka tinejdžerska tuga ovako ispoljiti, ali važno je da roditelj ima svest o rasponu reakcija u ovom uzrastu.

Kako razgovarati: Sa tinejdžerima je najbolje razgovarati kao sa odraslima, uz uvažavanje njihovog osećaja zrelosti i nezavisnosti. Oni neće dobro reagovati na preterano pojednostavljivanje ili izbegavanje istine. Podelite sa njima informacije otvoreno, čak i one teže, na primer, ako je smrt nastupila posle duge bolesti, recite i to: „Mama je dugo bila bolesna i lekari su probali sve, ali njeno telo više nije moglo da izdrži.“ Tinejdžer će ceniti što ga ne štitite od realnosti. Zatim, pitajte ga kako se oseća povodom svega toga. Budite spremni na odgovor „ne znam“ ili „okej sam“. Мnogi tinejdžeri neće želeti da duboko ulaze u razgovor na prvu loptu. Dajte do znanja da ste tu za njega kad god bude spreman: „Razumem da možda sada ne želiš da pričaš. Ali tu sam i hoću da čujem kako se osećaš kad god budeš hteo/la da podeliš.“ Ostavite mu opcije: možda mu više prija da priča sa školskim psihologom, trenerom, tetkom/tečom u kojeg ima poverenja, podržite ga u tome, važno je da ima odraslu osobu od poverenja sa kojom može da razgovara (čak i ako to niste vi lično)​.

U razgovoru sa tinejdžerom budite spremni i na raspravu ili kritička pitanja. Tinejdžer vas može pitati zašto vi delujete „dobro“ ili obrnuto, zašto niste dobro. Može vam zameriti kako nešto radite ili ne radite u procesu žalosti, to je često odraz njegove sopstvene zbunjenosti. Trudite se da ne ulazite u sukobe oko toga, već ponovite da razumete da svako tuguje drugačije. Pokažite empatiju: „Znam da si ljut. I ja sam, pomalo, na ceo svet... Život ponekad stvarno nije fer.“ Tinejdžeru znači da čuje da i vi imate slične misli, tako se oseća manje usamljen u svojim turbulentnim emocijama. Istovremeno, pokušajte da ga uključite u zajedničke aktivnosti sećanja (npr. planiranje komemoracije ili odabir zajedničke uspomene koju ćete uraditi u čast preminulog) ako on to želi. Dajte mu do znanja da cenite i njegovo mišljenje u porodičnim odlukama u vezi sa time (primera radi: da li želi da prisustvuje sahrani ili ne, neka sam odluči, vi mu samo objasnite šta to podrazumeva). Ovo će mu pružiti osećaj kontrole i uvaženosti u situaciji koja se inače oseća haotično и van njegove kontrole​.

Emocionalna podrška: Imajte na umu da tinejdžeri često nastoje da spolja izgledaju „snažno“ čak i kad ih iznutra preplavljuje tuga. Mogu se povući u sobu, slušati muziku ili pisati dnevnik kao vid izražavanja emocija. Подstaknite pozitivne načine suočavanja: sport, kreativno pisanje, umetnost, druženje sa bliskim prijateljima. Recite im da nema ispravnog ili pogrešnog načina da se tuguje, neko plače, neko trči, neko želi da priča, neko ćuti i sve su to normalne reakcije. Takođe, postavljajte otvorena pitanja koja pozivaju tinejdžera da podeli nešto kad bude spreman. Na primer: „Kako ti se čini da se nosiš sa svim ovim ovih dana?“ ili „Možda možeš da mi pomogneš da razumem kako se osećaš povodom svega, jer mi je stalo da znam.“ Izbegavajte da držite pridike ili da delite savete sem ako ih tinejdžer izričito zatraži, u ovom uzrastu više vredi da ga saslušate i potvrdite njegova osećanja, nego da mu govorite šta treba da radi​. Ponekad je dovoljno reći: „Razumem da ti je stvarno teško i da nema reči koje to mogu popraviti. Tu sam za tebe.“

Obratite pažnju na znake rizika u ponašanju tinejdžera tokom procesa žalosti. Ako primetite stalnu izolaciju od prijatelja, drastičan pad uspeha u školi, upadanje u loše društvo ili navike (droge, alkohol), otvoreno samopovređivanje ili razgovor o besmislu života, shvatite to ozbiljno. To su signali da tinejdžeru možda treba pomoć mentalnog zdravlja. Možete predložiti zajednički odlazak kod psihologa ili psihoterapeuta koji radi sa mladima, objasnite mu da traženje pomoći nije ništa sramotno, već hrabar i zreo korak kad nam je teško.

Greške koje treba izbegavati

• Ne izbegavajte razgovor o smrti: Neki roditelji iz straha ili želje da poštede dete bola, odluče da detetu uopšte ne kažu da je voljena osoba umrla ili da odlože tu vest​. Ovo može naneti još veću štetu. Deca vrlo brzo osete da se nešto važno desilo u porodici, ako im niko ništa ne objašnjava, ona će sama popuniti praznine često maštom koja može biti još strašnija od stvarnosti. Zato, čak i kad je teško, bolje je iskreno reći detetu (prilagođeno uzrastu) da je došlo do smrti u porodici, nego držati ga u neizvesnosti ili, još gore, obmani.

• Ne koristite nejasne ili dvosmislene izraze: Kao što je već pomenuto, fraze tipa „otišao je na dugo putovanje“ ili „zaspao je“ mogu ozbiljno zbuniti dete. Malo dete može pomisliti da je svaki odlazak nekog člana porodice potencijalno zauvek​ ili se može plašiti da zaspi noću misleći da bi i ono moglo „otići“ ako zaspi. Budite ljubazno direktni, upotrebite reč umro/umrla i slično jasne pojmove, kako bi dete razumelo šta se zaista desilo.

• Ne odbacujte i ne umanjujte dečja osećanja: Rečenice poput „Nemoj plakati“ ili „Ma nemoj biti tužan, hajde, budi jak“ treba po svaku cenu izbegavati. Takve poruke (često upućene naročito dečacima) impliciraju da je tuga nešto što „nije u redu“ ili da dete mora da potiskuje suze da bi pokazalo hrabrost​. Zapravo, dozvoliti detetu da isplače svoju tugu i izrazi ljutnju zbog gubitka pomaže zdravom tugovanju. Ako dete vidi da ga roditelj prihvata i kada je tužno i uplakano, lakše će obraditi bol. U suprotnom, potisnuta osećanja mogu kasnije dovesti do psihosomatskih tegoba i problema u ponašanju​. Prema tome, umesto da gasite detetove suze, pružite mu utehu rečima poput: „U redu je da plačeš, znam da si tužan/tužna. I ja plačem ponekad. Biću tu pored tebe.“

• Ne izbegavajte odgovore i ne pravite se da je sve “kao pre”: Kada dete postavi pitanje o smrti ili pokaže tugu, nemojte naglo menjati temu ili se pretvarati da se ništa nije dogodilo. Takvo ponašanje može detetu poslati poruku da je tema smrti zabranjena ili da vas njegovi osjećaji previše uznemiruju. Potrudite se da ostanete otvoreni za komunikaciju kad god dete želi da razgovara ili da vam pokaže kako se oseća. Čak i ako i vama navru suze, to može biti prilika za bliskost i međusobnu podršku.

• Ne opterećujte dete svojim ekstremnim reakcijama: Naravno da dete može videti vašu tugu, ali pokušajte da izbegnete situacije gde dete mora ono da teši vas ili da brine o vašem stanju. Ako osetite da ste potpuno shrvani, potražite podršku drugih odraslih (prijatelja, terapeuta) da se emocionalno stabilizujete dovoljno da možete biti oslonac detetu. Dete ne bi trebalo da preuzima ulogu „utešitelja“ roditelja, jer to može biti previše za njegove emocije.

• Ne očekujte da će dete kroz tugu proći po nekom „rasporedu“: Svako dete tuguje individualnim tempom. Nekom će trebati par nedelja da se vrati svojim uobičajenim aktivnostima, nekom više meseci. Nemojte vršiti pritisak da „preboli“ ili zaboravi. Takođe i nakon dužeg vremena, dečja tuga se može ponovo javiti u određenim trenucima (npr. na rođendan preminule osobe, praznike, godišnjicu događaja). To nisu regresije već normalni talasi žalovanja. Budite strpljivi i pružite podršku kada god primetite da se tuga ponovo aktivirala.

Objašnjavanje smrti detetu nikada nije lako, ali iskrenost, ljubav i strpljenje najbolji su saveznici u takvim trenucima. Prilagodite razgovor uzrastu deteta, saslušajte ga pažljivo i odgovorite na njegova pitanja otvoreno, koliko god puta bila ponovljena​. Tako gradite poverenje i stvarate atmosferu u kojoj dete zna da može da izrazi svoja osećanja bez straha. Tuga je proces koji traje, podsetite dete da je u redu da bude tužno, ljuto ili uplašeno i da ste tu da zajedno kroz to prolazite.

Deca su često otpornija nego što mislimo, pogotovo kada osećaju podršku okoline. Kroz otvorene razgovore, zajedničko negovanje uspomena na preminulu osobu i puno saosećanja, pomoći ćete detetu da postepeno prihvati gubitak. Time mu ujedno pokazujete da čak i najteže životne situacije mogu da se prevaziđu uz podršku porodice. Ukoliko primetite da se dete veoma muči i da tuga ometa njegovo svakodnevno funkcionisanje tokom dužeg perioda, nemojte oklevati da potražite savet psihologa ili pedijatra​. Dobrobit deteta je na prvom mestu, a ponekad stručna pomoć može olakšati proces žalovanja.

Na kraju, budite blagi i prema sebi kao roditelju. I vi prolazite kroz tugu i gubitak, uz to nosite i brigu kako je detetu. Potražite podršku prijatelja, porodice ili stručnjaka za sebe ukoliko vam je potrebna​. Kada vi brinete o svom emocionalnom zdravlju, bićete u boljoj poziciji da pomognete i svom detetu. Zajedno, korak po korak, možete pronaći snagu da nastavite dalje čuvajući sećanje na voljenu osobu koja je preminula. Svaka podeljena suza i zagrljaj na tom putu učvršćuje vezu poverenja između vas i deteta, što je najbolja osnova da dete, uprkos gubitku izraste u emotivno zdravu i snažnu osobu.