Đorđe Balašević 1953–2021

Vest da je 19. februara 2021. preminuo Đorđe Balašević zatresla je čitav prostor nekadašnje Jugoslavije. Tog sumornog popodneva u Novom Sadu zavladala je tišina neverice, da bi već iste večeri hiljade ljudi izašle na ulice. Na Trgu slobode gorele su sveće dok je masa tiho pevala omiljene stihove, čamci sa bakljama klizili su niz Dunav u znak počasti, a na zidinama Petrovaradinske tvrđave zasvetlela je projekcija Đoletovog lika sa jednog od legendarnih koncerata. Slične spontane komemoracije dogodile su se u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Puli, Skoplju i mnogim drugim gradovima, muzika Balaševićevih pesama spojila je u tom trenutku nebrojene srca širom regiona. Novi Sad je proglasio dan žalosti u čast svog najvoljenijeg pesnika. Bol zbog gubitka Panonskog mornara ujedinio je ljude svih generacija i nacija, pokazujući koliki je trag ovaj kantautor ostavio u dušama publike.

U tim trenucima tuge, na hiljade glasova našlo je utehu u njegovim stihovima, citirali su se omiljeni refreni, delile uspomene, palile lampioni ispod murala. Balašević je svojim pesmama ispratio mnoge od nas kroz život, pa je i njegov odlazak doživljen gotovo lično. „Rodiću se ja opet. Nisam ja od onih što jednom zauvek umiru“, napisao je Đole kao srednjoškolac davnih dana. Zaista, kroz sveće koje su gorele te noći, kroz pesme što su odjekivale trgovima i kroz bezbroj sećanja u kojima nastavlja da živi, činilo se kao da se obistinila ta njegova mladalačka misao, Balašević nije otišao zauvek, već je nastavio da živi u srcima svoje publike.

Detinjstvo i prvi stihovi

Đorđe Balašević rođen je 11. maja 1953. u Novom Sadu, u staroj kući kraj Dunava u kojoj je odrastalo već nekoliko generacija njegove porodice. U toj kući u Ulici Jovana Cvijića proveo je detinjstvo okružen ljubavlju i tolerantnim duhom, kasnije je govorio da „nikad u životu nisam dobio batine, mada sam ih sigurno više puta zaslužio“, uz osmeh se prisećajući živahnih mladalačkih nestašluka. Od malena je pokazivao dar za pričanje priča i sklonost sanjarenju. Voleo je fudbal i maštao da postane poznat igrač, ali ga je život odveo drugim putem: sa sedamnaest godina, dok je bolestan ležao u postelji, jedna zalutala muva u sobi inspirisala ga je da napiše svoju prvu pesmu, duhovitu minijaturu „Otkud muva“. Taj neočekivani početak nagovestio je rađanje kantautora jedinstvenog glasa.

Školovanje ga nije previše zanimalo, pohađao je Gimnaziju „Svetozar Marković“ u Novom Sadu, ali maturu nije priveo kraju. Upisao je potom studije geografije, no ni do diplome nije stigao. Kasnije je duhovito prokomentarisao svoje formalno obrazovanje rečima da je ipak korisnije što nije „doktorirao marksizam, kao neki moji ambiciozniji vršnjaci“. Umesto akademske karijere, mladog Balaševića vukla je muzika i poezija. Još tokom gimnazijskih dana pisao je tekstove pesama za radio emisije i okušao se u prepevanju stranih hitova. Negde u to vreme nastale su i njegove prve ljubavne pesme, stidljive posvete devojkama iz klupe i satirični stihovi kojima je već tada iskazivao jedinstven smisao za humor.

Od detinjstva je upijao raznolik kulturni spoj svog okruženja, u Balaševićevoj krvi spojile su se vojvođanske, mađarske i hrvatske porodične niti, pa je odrastajući razvio otvorenost i radoznalost prema ljudima različitog porekla. Takvo vaspitanje kasnije će se odraziti i u njegovim pesmama, gde je razumevanje za „malog čoveka“ i svakodnevne ljudske priče uvek bilo prisutno. Kroz odrastanje u ravnici kraj Dunava razvio je i doživotnu ljubav prema svom rodnom gradu. Nikada se iz Novog Sada nije selio, putovao je svetom, ali se uvek vraćao svojoj mirnoj luci na severu Bačke, gde je započeo i završio svoj životni put.

Uspon muzičke karijere

Svoj muzički put Balašević je započeo sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Pridružio se akustičarskoj grupi „Žetva“ 1977. godine i sa njima snimio svoj prvi singl, šaljivi tango „U razdeljak te ljubim“. Ironično, Đorđu ta pesma nije bila naročito draga, ali upravo ona ga je vinula među zvezde, preko noći singl je postao ogroman hit, prodat u stotinama hiljada primeraka i raspevan širom zemlje. Ipak, kreativni nemir mladog kantautora vodio ga je dalje. Već početkom 1978. napušta Žetvu i zajedno sa pevačicom Vericom Todorović osniva novi sastav simboličnog imena „Rani mraz“. Naziv benda odabrao je prema sibirskoj poslovici „Ako se nadaš dobroj žetvi, čuvaj se ranog mraza“, aludirajući i na svoj prethodni bend i na sve prepreke koje vrebaju uspeh.

„Rani mraz“ je tokom 1978. godine iznedrio čitav niz hit singlova i meteorski osvojio jugoslovensku muzičku scenu. Balaševićevi emotivni tekstovi i jednostavne, prijemčive melodije bili su osveženje u tadašnjoj pop muzici. Na festivalu Opatija ’78. grupa je nastupila sa pesmom „Moja prva ljubav“, a iste godine se bendu kratko pridružuju i Biljana Krstić te Bora Đorđević (kasnije frontmen Riblje Čorbe) kako bi zajedno snimili revolucionarno drugačiju ode Partizanu „Računajte na nas“. Ta pesma, zahvaljujući svom iskrenom tonu i idealizmu generacije, postala je neformalna himna omladine i jedno od obeležja epohe, pevala se u gotovo svakoj prilici, u školama, na priredbama, uz logorske vatre. Nakon te saradnje, putevi članova su se razišli: Bora Đorđević je ubrzo napustio grupu osećajući da njegov autorski senzibilitet ide u drugom smeru, a do kraja decenije Rani mraz se ugasio, ostavivši iza sebe dva albuma (od kojih je oproštajni bio simbolično nazvan „Odlazi cirkus“ 1979. godine). Ipak i za te kratke dve godine postojanja, Rani mraz je Balaševiću doneo status zvezde u usponu i hitove koji će postati evergrini, poput setne „Sve je dobro kad se dobro svrši“, nostalgične „Neki novi klinci“ ili duhovite „Drago mi je zbog mog starog“.

Početkom osamdesetih Đorđe Balašević je krenuo u solo vode i započeo jednu od najblistavijih muzičkih karijera na ovim prostorima. Solo prvenac, album „Pub“ (1982), predstavio je publici galeriju šarmatnih likova i priča u pesmama kao što su „Boža zvani Pub“, „Pesma o jednom petlu“, „Lepa protina kći“ i „Ratnik paorskog srca“, koje su odmah zaživele među slušaocima. Ubrzo je usledio i prvi veliki solistički koncert, već zime 1982/83. Balašević je uspeo da rasproda beogradski Sava centar, čime je započeta tradicija njegovih čuvenih novogodišnjih koncerata. Albumi su se nizali: „Celovečernji The Kid“ (1983), „003“ (1985) sa baladom „Slovenska“ koja je progovorila o ljubavi bez granica, pa „Bezdan“ (1986) koji je doneo vanvremenske pesme „Ne lomite mi bagrenje“, „Olivera“ i „Jednom…“. Svaka nova ploča donela je drugačije muzičke boje, ali su u središtu uvek bili Đoletovi prepoznatljivi stihovi, nežni, duhoviti i mudri. Krajem osamdesetih nastali su albumi „Panta rei“ (1988) i „Tri posleratna druga“ (1989), potonji zamišljen kao prateći „soundtrack“ istoimenog romana koji je Balašević tada objavio. Na tom albumu se istakla antologijska pesma „D-mol“, jedna od najlepših balada u njegovom opusu, čiji će tužni violinski uvod i dirljivi stihovi postati zaštitni znak Balaševićeve melanholične strane.

Već krajem osamdesetih, Balašević je slovio za umetnika koji puni dvorane od Vardara do Triglava. Njegovi koncerti bili su mnogo više od pukih svirki, to su bile večeri za pamćenje, gde se zajedno i smejalo i plakalo. Umesto klasičnog rokenrol imidža, Đole je na sceni nastupao nepretenciozno, najčešće u običnoj košulji, farmericama i svom čuvenom prsluku. Između pesama, ćaskao bi s publikom kao sa starim prijateljima, prepričavajući anegdote iz svog života ili komentarišući aktuelnosti. Njegovi duhoviti i topli monolozi pred svaku pesmu bili su poseban začin koncerata, publika je dolazila ne samo da čuje pesme uživo, nego i „da čuje Balaševića“. Višeminutni aplauzi i ovacije bili su redovna pojava, a Balašević je uz gitaru i osmeh često ostajao na bini i po četiri-pet sati, sve dok poslednja pesma ne bi bila otpevana. Mnoge generacije pamte njegove maratonske novogodišnje koncerte u Sava centru, ti nastupi postali su tradicionalni ritual, toliko traženi da je devedesetih godina znao održati i deset uzastopnih rasprodatih koncerata tokom jedne zime. Time je Đorđe ispisao istoriju ex-YU muzičke scene kao jedan od retkih kantautora koji je uspevao da na tako intiman način spoji šalu, suzu i životnu filozofiju u živom nastupu.

Burni događaji devedesetih prekinuli su na trenutak taj zalet karijere i stavili Balaševićevu ličnost na svojevrsnu probu. Kada su vetrovi rata počeli da duvaju na Balkanu, Đorđe je zauzeo čvrst stav: odbio je da učestvuje u bilo kakvom huškanju i nasilju. „Odlučio sam da učestvujem u svemu tome tako što, neću učestvovati“, rekao je jednom prilikom, opisavši kako je početkom ratnih sukoba ostao po strani i povukao se iz javnosti. Nije želeo da peva dok oko njega besni ludilo nacionalizma, otkazao je svoj tradicionalni koncert za doček 1992. godine i sklonio se sa scene kako ne bi morao da „bira strane“ u besmislenom sukobu. Zbog takvog hrabrog izbora pretrpeo je i posledice: vlasti su ga pokušale mobilisati na front, a kada je odbio, prećutno su zabranile njegovo emitovanje na državnoj televiziji i radiju. Preživljavao je i lične pritiske, noćne telefonske pretnje, razbijena stakla i izbušene gume na kolima bili su cena njegove istrajnosti, o čemu je kasnije govorio bez gorčine, ali sa jasnim upozorenjem koliko je suludo bilo to vreme. Ipak, ostao je dosledan sebi: umesto puške, uzeo je pero. Svoje stavove Balašević je tih ratnih godina izražavao pišući oštre kolumne u tjedniku RT Revija, u kojima je kritikovao besmisao rata i nacionalističku retoriku. Tek 1993. snimio je novi album „Jedan od onih života“ ispunjen pesmama nadahnutim ratnim tragedijama i patnjom običnih ljudi („Čovek sa mesecom u očima“, posvećena razrušenom Vukovaru i „Krivi smo mi“ spadaju među najpotresnije). Balaševićev antiratni angažman dao je mnogima nadu da glas razuma ipak postoji i u najmračnijim vremenima.

Po završetku ratova, Balašević se trijumfalno vratio onome što je najbolje radio, pesmi i publici. Sredinom devedesetih nastavio je da objavljuje albume koji su ponovo vrveli od emocija: „Na posletku“ (1996) doneo je pregršt lirski obojenih tema uz neobično akustično ruho i pesmu „Regruteska“ kao duhoviti obračun s iskustvom vojske, a krajem decenije objavio je retrospektivni album „Devedesete“ (2000) sa osvrtom na deceniju iza nas. Sa poboljšanjem prilika u regionu, Đole je opet počeo da nastupa širom zemlje, ali i van granica Srbije, već 1998. održao je dve uzastopne večeri u sarajevskoj Skenderiji, na opšte oduševljenje publike željne njegove muzike. Kamen po kamen, Balašević je ponovo gradio mostove: 2001. godine priredio je veliki humanitarni koncert u pulskoj Areni, što je bio njegov prvi nastup u samostalnoj Hrvatskoj. Te večeri pevao je pred publikom koja ga nije zaboravila, a prihod je darovao pulskoj bolnici, pokazujući da su humanost i kod njega uvek bili ispred profita. Emotivni vrhunac dogodio se u Zagrebu decembra 2002., dve večeri zaredom napunio je Dom sportova do poslednjeg mesta. Karta više tražila se mesecima unapred, a kada je Balašević na prvom koncertu obratio se publici sa „Dobro veče, Zagrebe…“ i započeo pesmom „Najlepše godine“, cela dvorana je zaplakala od ganuća. Bile su to suze radosnice, posle dugih godina, vraćao se umetnik koji je spajao gde god da je došao. Sam Balašević je te noći jedva skrivao suze na bini, ganut toplinom kojom su ga dočekali. Održao je dva maratonska koncerta, svaki je trajao gotovo pet sati, potvrdivši još jednom da su njegovi nastupi bili više od koncerata: bili su to susreti prijatelja, zajedničke proslave muzike, ljubavi i života.

Đorđe Balašević se oprobao tokom karijere i u drugim umetnostima, glumio je zapaženu ulogu brice Šace u TV seriji „Pop Ćira i pop Spira“ (1982), napisao scenario i muziku za film „Kao rani mraz“ (2010), a paralelno sa muzikom pisao je knjige. Objavio je zbirke pesama i proze među kojima se izdvajaju romani „Tri posleratna druga“ (1989) i „Jedan od onih života“ (1997) te zbirka poezije „Dodir svile“ (1998). Njegove knjige, poput pesama, odišu prepoznatljivim šarmom i toplinom, često nadahnute autobiografskim motivima. Jedan album i knjigu posvetio je i svom detinjstvu, simbolično nazvane „Kalendar mog detinjstva“, evocirajući bezbrižne dane mladosti u Novom Sadu. Tako je Balašević ostao umetnik širokog izraza: kantautor, pesnik, prozaista, pa i režiser, hroničar života u raznim formama.

Lirika: ljubav, detinjstvo, humor i tuga

Ako se sva Balaševićeva dela mogu nečim jednim spojiti, onda je to, emocija. Njegova lirika nepoznaje krutost i patetiku; naprotiv, protkana je toplinom svakodnevice i iskrenošću koja dopire ravno do srca. U ljubavnim pesmama Balašević je pevao o onim tihim iskonskim ljubavima koje menjaju čoveka. Često je glavna inspiracija bila njegova supruga Olivera, čitav album „Dnevnik starog momka“ (2001) posvetio je njoj, šifrovano ispisavši akrostih „Olja je najbolja“ kroz naslove pesama. Ali pevao je i o prvoj, mladalačkoj ljubavi u nezaboravnoj „Lepi protinoj kćeri“, o neostvarenoj romansi u „Provincijalki“, o čežnji i strahu od gubitka voljene osobe u „D-molu“ ili „Nedostaješ“. Njegovi ljubavni stihovi su nežni i jednostavni, a opet duboki: „Zaljubiš se jer je to tebi potrebno, a voliš jer je to potrebno nekom drugom“, napisao je, ukazujući da prava ljubav znači dati sebe za sreću onog drugog. Često su njegove ljubavne pesme bile lišene kiča, on je umeo da opeva i svakodnevne sitnice zaljubljenosti, od pisama na jastuku do šetnji pored reke i time je ljubav približio slušaocima kao nešto životno i poznato.

Detinjstvo i bezbrižnost mladosti druga su velika tema Balaševićeve poezije. Kao „hroničar svakodnevice“, voleo je da se vraća u dane kada je sve delovalo moguće. U pesmi „Neki novi klinci“ ovekovečio je svoje dvorište, drugare iz detinjstva i tatine cipele u kojima je prvi put zaigrao, cele generacije su uz tu pesmu prepoznale sopstvene detinje snove i odrastanja. U „Svirajte mi ‘Jesen stiže, dunjo moja’“ (posveti detinjstvu iz ugla odraslog) ili „Kalendaru“ evocirao je slike slavskih kolača, prvih snežnih grudvi i školskih ljubavi. Čak i kada peva o teškim temama, Balašević to čini pogledom deteta koje veruje u dobrotu: čuvena antiratna uspavanka „Samo da rata ne bude“ data je iz perspektive dečaka koji želi da sva deca odrastaju u miru, uz onaj potresni dečji hor što peva refren, šaljući poruku da nam deca nikad ne smeju ponovo gledati rat. Upravo je ta iskrena, dečja nota u njegovim pesmama razoružavala i one najtvrđeg srca.

Humor i satira bili su drugo ime Đoleta Balaševića. Njegov vedar duh provejavao je i kroz note i kroz reči. Mnoge njegove pesme skrivaju finu ironiju i dosetke: „Pesma o jednom petlu“ kroz šalu govori o apsurdu birokratije, „Ratnik paorskog srca“ simpatično karikira junaka kome je ratovanje borba za ljubav na selu, a „Albert“ (posveta svom voljenom psu) pršti od toplog humora. Na koncertima je Balašević umeo da zasmeje publiku svakim drugim stihom, bio je to onaj zarazni smeh kojim je lečio duše. „Ime mi je Đorđe Balašević. Prijatelji me uglavnom zovu Đole. Neprijatelji me ne zovu. Ali ne zovem ni ja njih. Pa ko duže izdrži“, govorio je o sebi sa ciničnim osmehom, pokazujući kako i najveću životnu mudrost može upakovati u šalu. Taj šeret iz Novog Sada uvek je pronalazio način da se našali na sopstveni račun ili da blago pecne društvene pojave, od mode i politike do muško-ženskih odnosa, a da pritom nikog ne uvredi.

No, pod slojem humora i nostalgije, Balaševićeve pesme često nose setu i tugu koje dirnu dušu. Bio je nenadmašan u opisu prolaznosti života i onih tihih melanholičnih trenutaka koje svi ponekad osećamo. U baladi „Odlazi cirkus“ zabeležio je osećaj kraja jedne ere, kada svetla pozornice utihnu i nastupi tišina rastanka. „Portret života mog“ ispevao je o svom suočavanju sa godinama koje prolaze. Često bi jednu pesmu započeo duhovito, a završio je emotivnim nokautom, majstorski je spajao smeh i suze. „Život je more, pučina crna“, napisao je u jednoj od svojih najpoetičnijih pesama, sažimajući u toj slici i lepotu i težinu življenja. Njegovi stihovi su bili bliski, razumljivi običnom čoveku, a opet literarno vredni i višeslojni. Nije se libio da u pesme unese i lokalni, novosadski govor, pa su njegovi junaci bili autentični: Bane, Vasa, Gavra, Boža, ljudi iz komšiluka pretvoreni u legende kroz pesmu. Zato su Balaševićeve pesme danas i svojevrsna hronika jednog vremena i mentaliteta: kroz njih će buduće generacije moći da osete kako se volelo, sanjalo i živelo u našem podneblju krajem 20. veka.

Njegove reči i citati

Kao pravi pesnik, Balašević je umeo u par rečenica da izrazi čitav jedan svet emocija ili mudrosti. Njegovi intervjui i zapisi prepuni su duhovitih opaski i poetičnih misli koje se i danas citiraju. „Najveća pobjeda je pobjeda nad samim sobom“, rekao je jednom, ukazujući na važnost unutrašnje snage. U svojim knjigama ostavio je pregršt nezaboravnih rečenica o životu i ljubavi. „Život je san, a san je kratak“, napisao je u jednom eseju, podsećajući nas da vreme brzo prolazi i da trebamo sanjati smelo dok smo ovde. Njegov romantični duh oslikava i misao: „Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.“ Osećao je vrednost i onoga što je neizrečeno, tihe trenutke bliskosti koje nose veću težinu od mnogih izgovorenih izjava.

Umeo je Balašević i da mudro progovori o ljubavi uz dozu humora: „Ona me voli, znam, ok, ne suviše, al’ taman dovoljno...“, stihom је умео da dočara realnost ljubavnog odnosa, daleku od idealizacije a opet toplu i istinitu. Jedan od najlepših citata o ljubavi koji se vezuje za njega glasi: „Ona je prihvatila svaki deo mene i nikada nije tražila da se menjam, a promenila me.“ Upravo tako je govorio o svojoj Oliveri, životnoj saputnici koja mu je bila i muza i oslonac. Njegove misli bile su blage, a opet snažne, kao i njegove pesme. Danas se Balaševićevi citati dele po društvenim mrežama ispisuju na zidovima i čuvaju u srcima mnogih kao životne maksime. U tim rečima leži odsjaj jednog plemenitog duha koji je umeo da razume i oprosti, da nasmeje i rasplače. Čitati Đoletove misli znači prisetiti se šta znači biti čovek, voleti strasno, smejati se iskreno, tugovati dostojanstveno i živeti punim plućima.

Empatija i nenasilni glas razuma

Jedna od najvažnijih odlika Đorđa Balaševića bila je njegova neizmerna empatija i humanost. Kroz čitav život i rad provlačila se nit dubokog razumevanja za „male“ ljude i njihove sudbine. Nikada se nije postavljao iznad publike, naprotiv, zvao ih je „svojom rajom“, smatrajući sebe tek jednim od njih, samo sa gitarom u ruci. U burnim vremenima, Balašević je ostao istrajan pobornik nenasilja i dijaloga. Njegov umetnički izraz uvek je imao nenametljivu, ali jasnu poruku mira. Još 1987. je snimio pesmu „Samo da rata ne bude“, kao opomenu da se ne ponove užasi koje su pamtili naši stari, ni ne sluteći da će ta molitva samo par godina kasnije postati gorka stvarnost. Devedesetih je otvoreno kritikovao ratne huškače, držao je koncerte za obične ljude, Srbe, Hrvate, Slovence, ne praveći razlike među njima, već svuda pronoseći poruku zajedništva. Zbog „istinski antiratnog i pacifističkog stava prisutnog u mnogim njegovim pesmama, govorima na koncertima i intervjuima“, čak su ga i mediji u susednim zemljama hvalili i uvažavali.

Balaševićev odnos prema ljudima uvek je bio topao i neposredan. Bio je poznat po tome da posle koncerata ostaje da popriča sa fanovima, da ponekad siđe s bine i zagrli one u prvim redovima, da se našali sa obezbeđenjem, ukratko, da se ponaša kao „čovek iz komšiluka“ i kada je slavan. U svojim intervjuima često je isticao da su mu važnije „male ljudske priče“ od velikih političkih tema. Nije voleo podelе i etikete: jednom prilikom je za sebe rekao da nije „ni srpski ni hrvatski kantautor, već jugoslovenski“, želeći time da naglasi da pripada svima koji razumeju njegov jezik i emociju. Tokom ratnih sukoba devedesetih, nije hteo da nastupa u uniformisanim programima i time daje legitimitet podelama. Zbog toga je trpeo i kritike i pritiske, ali je ostao veran svom uverenju da umetnost mora spajati ljude, a ne razdvajati ih. „Jedino čega se bojim jesu zli ljudi, budale i puške“, govorio je u to vreme, jasno stavljajući do znanja na čijoj strani neće nikada biti.

Svojim nenasilnim otporom, Balašević je postao neka vrsta moralnog kompasa mnogim slušaocima. U danima mržnje, on je pružio glas razuma, tih, nenametljiv, ali uporan. Pesmom „Krivi smo mi“ poručio je da nikad ne tražimo krivca samo u drugome, već da svako preuzme deo odgovornosti za zlo oko nas. U pesmi „Čovek sa mesecom u očima“ oplakao je razaranje Vukovara i svakog grada i duše uništene ratom, ne mareći ni za čije nacionalne simbole već samo za ljudsku patnju. Njegova empatija nije poznavala granice ni nacije, patnja je za njega bila univerzalna, a tako i ljubav. Zbog te iskrene brige za čoveka, mnogi su ga smatrali savesti svog vremena. Bio je protiv rata ne zbog politike, već zbog ljudi: „Rat nisu započeli moji prijatelji koje sam sretao putujući, već neki drugi, zbog 'viših ciljeva'... Odlučio sam da u svemu tome sudelujem tako što, neću sudelovati“, posvedočio je o svom iskustvu 90-ih. Takav principijelan stav donio mu je poštovanje širom regiona.

Balašević je tako postao simbol nenasilnog otpora, borac sa gitarom umesto sablje. Njegova pesma „Živeti slobodno“ (snimljena 1992. za građanske proteste) postala je himna onih koji su se mirno borili za bolju budućnost. Tokom demonstracija protiv režima u Srbiji 1996/97, sa razglasa je odjekivalo njegovo „Samo ralje da ne čuju“ i druge prkosne pesme, dajući nadu i hrabrost okupljenima. Kroz sve te godine, Đole je ostao veran svojoj blagosti, nikada ga niste čuli da viče ili širi mržnju. Čak i kada je kritikovao, činio je to kroz šalu ili alegoriju, verujući da se srca lakše osvajaju osmehom nego prstom uperenim u lice. Upravo zato je do kraja života ostao voljen i uvažavan i među ljudima različitih uverenja, svi su u njemu prepoznali dobronamernog komšiju koji samo želi da komšiluk bude srećan.

Sećanja publike i kolega

U danima posle Đoletovog odlaska, stizale su dirljive poruke i sećanja njegovih obožavalaca i kolega sa svih strana. Filmski reditelj Rajko Grlić je kroz suze kazao: „Nijedan čovek nije spreman na smrt Đorđa Balaševića... Sentiment koji je Balašević delio sa publikom nikoga nije ostavio ravnodušnim.“ Time je izrazio ono što su milioni osećali, da je Balašević bio više od pevača, bio je emotivni saputnik kroz decenije. Slavný gitarista Vlatko Stefanovski iz Makedonije oprostio se rečima: „Pesnici ne umiru. Malo je takvih ljudi kao što je bio Đorđe“. U tim iskazima saosećanja odražavalo se ogromno poštovanje struke prema Đoletu kao umetniku i čoveku. Svi su isticali njegovu jedinstvenost, govorili su da je bio „poslednji veliki jugoslovenski kantautor“, „naš bard svakodnevice“, „čovek koji je spajao, a ne razdvajao“.

Njegovi dugogodišnji saradnici iz benda prisećali su se anegdota sa turneja: kako je znao na probi iznenada odsvirati neku staru šansonu i raznežiti sve prisutne ili kako je pred koncert umesto tremom razbijao napetost pričajući viceve sa tehničarima. Kolege muzičari iz svih krajeva, od Zdravka Čolića i Bajage, do Arsena Dedića i Kemala Montena iskazali su zahvalnost za njegovu muziku koja im je bila inspiracija. Arsen Dedić je davno Balaševića nazvao „divnim hibridom pesnika i zabavljača“, a nakon Đoletove smrti njegova udovica Gabi Novak je izjavila da „odlaze najveći, a ostaje praznina koju niko neće popuniti“. Čak i oni koji ga možda nisu lično poznavali, osećali su kao da su izgubili nekog bliskog.

Najdirljivija svedočenja stigla su od publike, običnih ljudi čiji su životi bili utkani u njegove pesme. Po društvenim mrežama ljudi su delili priče kako su se zaljubili uz „Devojku sa čardaš nogama“, plakali na rastanku uz „Svirajte mi ‘Jesen stiže, dunjo moja’“ ili pronašli utehu u „Nikog nema u stanici“ u trenucima usamljenosti. Mnogi su kačili fotografije uspomena sa Balaševićevih koncerata, ulaznice požutele od vremena, ploče i kasete sa njegovim potpisom. Jedan fan iz Splita pisao je kako je kao dečak 80-ih išao sa ocem na Đoletov koncert i kako je ta noć odredila njegov životni put, zavoleo je gitaru i poeziju zbog Balaševića. Drugi iz Sarajeva je pričao kako je 1998. pevao „Računajte na nas“ u glas sa hiljadama drugih, doživljavajući katarzu pomirenja nakon ratnih godina. Balašević je zaista bio saputnik nekoliko generacija: uz njegove pesme su se slavili rođendani i mature, uz njih su se igrale prve bračne igre na svadbama i ispraćali dragi ljudi na večni počinak. Zato je i doživljen kao član porodice, svi su ga zvali jednostavno „Đole“, kao nekog svog.

Priče koje su stizale iz novosadske bolnice možda najbolje oslikavaju koliko je bio voljen. Medicinsko osoblje koje se borilo za njegov život svedočilo je da su lekari i sestre satima plakali kada su shvatili da bitku ne mogu dobiti. Kažu da je u poslednjim trenucima zatražio da čuje glas svoje Olivere, što kida srce, ali i potvrđuje da je do kraja u mislima bio sa svojom ljubavlju i porodicom. Ta scena, tihi jecaji iskusnih lekara, govori više od hiljadu reči o tome kakav je čovek otišao. Jer, teško da postoji veća počast jednom umetniku nego kada za njim tuguju i oni koji ga nikada nisu lično sreli, ali su ga osećali bliskim kroz njegove pesme.

Nasleđe Panonskog mornara

Đorđe Balašević otišao je u legendu, ali je za sobom ostavio neizbrisiv trag u muzici, književnosti i kolektivnom sećanju naroda ovog podneblja. „Svojom poezijom i muzikom, Đorđe Balašević je trajno obeležio umetničku scenu ne samo naše zemlje, nego čitavog regiona“, zapisano je u telegramu saučešća povodom njegove smrti. Doista, malo je umetnika koji su uspeli ono što je Đole postigao, da ga podjednako vole u svim bivšim jugoslovenskim republikama, da mu se raduju i u malom banatskom selu i u centru Zagreba i mladi rokeri i stariji ljubitelji šansone. Njegove pesme postale su deo nacionalnog blaga: „Priča o Vasi Ladačkom“, „Ne lomite mi bagrenje“, „Neki novi klinci“, „Lepa protina kći“, „D-moll“, to više nisu samo hitovi jednog kantautora, već moderne narodne pesme uz koje su odrastale generacije. Stihovi iz tih pesama citiraju se kao poslovice, naslovi Balaševićevih pesama krase murale od Novog Sada do Skoplja, a njegovo ime postalo je sinonim za kantautora koji je spajao humor i tugu, mudrost i jednostavnost.

U rodnom Novom Sadu Balašević je već za života stekao status gradske legende. Nakon njegove smrti, njegovi sugrađani su pokrenuli inicijative da se trajno obeleži sećanje na Đoleta, govorilo se o imenovanju jedne ulice ili mosta po njemu, ali je on sam skromno govorio da „ne voli formalnosti“ i da mu spomenici nisu potrebni. No, građani su našli druge načine: ubrzo su se pojavili murali sa njegovim likom na fasadama novosadskih zgrada, oslikani od strane lokalnih umetnika u znak zahvalnosti Panonskom mornaru. Jedan prelep mural na novosadskom Limanu prikazuje Balaševića sa karakterističnim osmehom i natpisom „Bezdan“, dok drugi nosi stih „Tiho, teče Dunav…“. Slični murali osvanuli su i u drugim gradovima, u Puli su crtež Balaševića okružili belim zečevima kao simbolom sećanja (pošto su stanovnici Pule nakon vesti o njegovoj smrti doneli plišane bele zečeve i upaljene sveće u Arenu, aludirajući na pesmu „Namćor“ gde se pominju „beli zečevi“ sreće), u Sarajevu stih „Život je more“ krasi jedan zid Baščaršije uz njegov portret, a u Skoplju je naslikan kako sedi na oblaku i svira gitaru iznad grada. Tako je lik i delo Đorđa Balaševića nastavilo da živi i diše kroz umetnost i sećanja njegovih poštovalaca.

Nasleđe koje Balašević ostavlja nemerljivo je bogato. Objavio je 12 studijskih albuma i nekoliko live izdanja, napisao pet knjiga, a mnoge njegove pesme uvrštene su u školske lektire za analizu modernog pesništva. Mlađi kantautori često ga navode kao uzor inspirisao je generacije muzičara da neguju dobar tekst u pesmi i da se ne plaše emotivnosti u izrazu. U književnosti, njegovi romani našli su put do široke publike, a po motivima njegovih priča izvedene su i pozorišne predstave. Na gradskim trgovima, ulični svirači i dalje sviraju „Osmeh se vratio u grad“ ili „Marim ja“, podsećajući prolaznike na Đoletov vedri duh. U medijima i javnom prostoru, Balašević se često citira kad god se želi istaći poruka tolerancije ili opisati neka nostalgična slika Jugoslavije.

Nakon njegove smrti pojavile su se i konkretne počasti: grad Pula ga je proglasio svojim počasnim građaninom posthumno, sećajući se da je upravo tu održao prvi koncert u Hrvatskoj nakon rata i da je voleo taj grad. U Novom Sadu, svake godine na dan njegove smrti organizuju se večeri sećanja, okupe se njegovi fanovi na Keju ili Trgu, donesu gitaru, pa uz sveće pevaju njegove pesme do kasno u noć, kao neka vrsta spontanog muzičkog pomena. Ta praksa proširila se i na druge gradove u regionu: Balašević je postao simbol jedne bolje prošlosti kojoj se ljudi rado vrate makar u pesmi. Mnoge radio stanice na godišnjicu smrti puštaju njegove balade, a na društvenim mrežama se taj dan deli možda i najviše njegovih stihova u godini.

Neizbežno, Đoletov glas i dalje živi u etru i u ušima publike. Njegova supruga Olivera i deca nastavili su da čuvaju uspomenu na njega dostojanstveno, Olivera je napisala knjigu sećanja, a njegova ćerka Jovana održala je nekoliko emotivnih književnih večeri čitajući odlomke Balaševićevih priča. No, najveći spomenik Đorđu Balaševiću jesu zapravo njegove pesme. One su i dalje tu, da nas podsete da se nasmejemo i kad je teško, da zagrlimo voljene dok ih imamo, da sanjamo i kad se čini nemogućim. „Ostaće uvek mlad, u svojim pesmama“, rekla je jednom jedna obožavateljka iz Beograda i u pravu je. Jer, kada god radio zasvira „Hej, haj, bašta u jesen…“ ili „Miholjsko leto“, mi osetimo dašak one iste topline koju je Đole širio.

Đorđe Balašević je otišao kao čovek, ali je ostao kao legenda. Njegovo nasleđe ogleda se u svim onim osmesima koje je izmamio, u suzama koje je obrisao svojim stihovima i u mislima koje je promenio nabolje. Panonski mornar isplovio je na svoje poslednje putovanje, ali za sobom je ostavio čitavu flotilu pesama koja će i dalje krstariti srcima publike. I dok god negde na obali Dunava neki zaljubljeni klinac zapeva „Devojka sa čardaš nogama“, dok god na nekom tavanu zazvecka stari „ringišpil“ sećanja i dok god se u tihoj noći zaori stih „...noćas potraži me u pesmi“, znaćemo da Đorđe Balašević živi i dalje, u svakom versu, u svakoj uspomeni i u svakom dobrom čoveku koji veruje da ljubav i dobrota nemaju rok trajanja.