Dragoljub Acković (1952-2025)
27. juna 2025. godine, napustio nas je Dragoljub Acković, jedan od najistaknutijih romskih intelektualaca moderne ere i neumorni borac za prava Roma. Njegova smrt u 73. godini života predstavlja nenadoknadiv gubitak za romsku zajednicu i društvo u celini. Bio je pisac, publicista, naučnik, doktor nauka i iznad svega čovek koji je čitav život posvetio unapređenju položaja Roma, očuvanju njihove kulture i širenju istine o njihovoj istoriji. Kao takav, ostavio je neizbrisiv trag i zauvek će ostati upamćen sa dubokim poštovanjem, zahvalnošću i tugom.
Poreklo, rani život i obrazovanje
Dragoljub Acković rođen je 23. novembra 1952. godine u selu Osipaonica kod Smedereva, u Srbiji. Još od detinjstva i mladosti ispoljavao je veliku radoznalost i strast prema znanju, ali i snažnu vezu sa identitetom svog naroda. Osnovno i srednje obrazovanje stekao je u rodnom kraju, pohađao je gimnaziju u Smederevskoj Palanci, da bi potom krenuo stopama visokoškolskog obrazovanja u Beogradu. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a zatim i na Filozofskom fakultetu, na odseku za etnologiju. Žeđ za znanjem i želja da što bolje razume društvene procese vodile su ga i dalje: postdiplomske studije nastavio je na Pravnom fakultetu u Beogradu, dok je doktorsku disertaciju odbranio na Fakultetu za mir Ujedinjenih nacija. Time je stekao zvanje doktora nauka, što je odraz njegove namere da naučno proučava istoriju, kulturu i položaj Roma.
Već u tim mladim danima, poznanici ga opisuju kao izuzetno posvećenog i istrajnog. Kombinacija formalnog obrazovanja iz politikologije i etnologije dala mu je jedinstvenu perspektivu, razumeo je i širi društveno-politički kontekst i specifičnost romske tradicije i običaja. Ta osnovа će kasnije oblikovati ceo njegov rad: spoj naučne utemeljenosti i lične predanosti svom narodu.
Karijera pisca, publiciste i naučnika
Acković je važio za istinskog polihistora unutar romske zajednice, bio je istovremeno i plodan pisac i istaknuti naučni istraživač, ali i medijski radnik koji je umeo da dopre do najšire publike. Autor je nekoliko stotina tekstova i oko dvadeset knjiga koje obrađuju razne aspekte romske problematike. Još davne 1997. godine postao je član Udruženja književnika Srbije, priznanje koje govori o njegovom mestu i među srpskim književnicima. Njegova dela obuhvataju širok dijapazon tema, od istorijskih studija i etnografskih zapisa do književnih i publicističkih radova, ali svima je zajedničko to što daju glas Romima i njihovom iskustvu.
Posebno se istakao kao publicista i promotor romske kulture kroz medije. Još osamdesetih i devedesetih godina pokrenuo je nekoliko romskih listova i časopisa, prepoznavši koliko je važno da Romi imaju medije na svom jeziku i iz svoje perspektive. Takođe je uređivao i vodio radio-emisije na romskom jeziku, čime je prvi u istoriji elektronskih medija u Srbiji omogućio da se romski glas i jezik čuju javno i redovno. Kruna njegove medijske karijere bila je uloga urednika romskog programa na Radio Beogradu (na Prvom programu), gde je proteklih dvadesetak godina predano radio sve do penzije. Zahvaljujući njemu, Radio Beograd je emitovao sadržaje na romskom, beležio romsku usmenu tradiciju, muziku i aktuelna pitanja, što je bilo od neprocenjivog značaja za afirmaciju romske kulture.
Kao pisac, Acković je izgradio prepoznatljiv stil, kombinacija temeljne dokumentarnosti i iskrenog empatijskog glasa. Naučni rad Dragoљuba Ackovića nije bio samo teorijski: on je čvrsto verovao da akademsko znanje treba služiti zajednici. Bavio se istraživanjima istorije Roma, posebno tragičnih poglavlja kao što su stradanja tokom Holokausta, ali i proučavanjem romskog folklora, religije i običaja. Bio je član Komisije za proučavanje života i običaja Roma pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), što je priznanje za njegov naučni doprinos i ekspertizu. Takođe je bio član Jugoslovenskog PEN kluba, čime se svrstao među istaknute intelektualce i književnike regiona. Njegova doktorska titula i celokupan naučni angažman učinili su ga jednim od retkih romskih naučnika te vrste, pionirem u institucionalnom izučavanju romske istorije i kulture.
Politički i društveni angažman
Pored spisateljskog i naučnog rada, Dragoljub Acković je ispisao važno poglavlje i kao društveni aktivista i politički angažovani intelektualac. Neumorno se borio za bolji položaj Roma, kako u Srbiji, tako i širom sveta. Bio je aktivan učesnik romskog pokreta još od mladosti, učestvovao je na međunarodnim romskim konferencijama i kongresima, a posebno se istakao u okviru Svetske organizacije Roma od njenog III kongresa, sredinom 1980-ih. Svojim radom i ugledom doprinosio je ujedinjenju glasova Roma na globalnom nivou.
U Srbiji, Acković je bio prvi predsednik Romske kongresne partije, prve političke stranke Roma u našoj zemlji. Osnivanje te partije bio je hrabar potez ka političkoj artikulaciji romskih interesa i Acković ju je vodio s vizijom da Romi treba sami da budu politički predstavnici svojih zajednica. Kasnije je učestvovao i u radu Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine, tela koje se bavi manjinskim pravima i kulturnom autonomijom Roma, gde je svojim iskustvom dao nemerljiv doprinos.
Dragoljub Acković je obavljao i niz državnih i međunarodnih funkcija posvećenih ljudskim pravima i istorijskoj pravdi. Od septembra 2012. godine bio je zamenik direktora Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije, gde se zalagao za ravnopravnost i bolje sprovođenje manjinskih politika. Takođe je jedan period služio i kao narodni poslanik u Narodnoj skupštini Srbije, čime je postao jedan od prvih Roma u najvišem zakonodavnom telu zemlje. Na međunarodnoj sceni, njegov ugled potvrđuje izbor za predsednika Svetskog parlamenta Roma, na Svetskom kongresu Roma 8. aprila 2013. Acković je izabran da predvodi ovo telo koje okuplja predstavnike romskih organizacija iz mnogih država. Kao predsednik Svetskog parlamenta Roma, borio se za to da se glas Balkana i celokupne romske dijaspore čuje u svetskim forumima, zagovarajući priznanje Roma kao ravnopravnog naroda u svim društvima.
Njegov društveni angažman bio je usko povezan i sa negovanjem kulture sećanja na romska stradanja. Bio je član Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu od njenog osnivanja 2007. godine. U okviru te komisije, posvećene rasvetljavanju zločina u ustaškom logoru Jasenovac, Acković je isticao stradanje Roma tokom Drugog svetskog rata, dugo zanemarivano u zvaničnoj istoriografiji. Takođe je od 2010. godine obavljao dužnost predsednika Fonda za istraživanje genocida dr Milan Bulajić institucije posvećene proučavanju genocida nad različitim narodima, uključujući i romski genocid (tzv. Porajmos). Kroz ove uloge, trudio se da pravda i istina dopru do šire javnosti, kako bi se žrtve romskog naroda priznale i kako se užasi istorije ne bi ponovili.
Acković je često naglašavao da Romi treba da budu prepoznati ne kao problem, već kao civilizacijska vrednost, ravnopravni deo društva, sa bogatom kulturom i istorijom. Njegov društveni i politički rad upravo je išao za tim ciljem, da se ruše predrasude, da Romi dobiju mogućnost za obrazovanje, zapošljavanje i dostojanstven život, te da se njihov identitet poštuje. Mnogi se slažu da je zahvaljujući njemu pitanje romskih prava u Srbiji pomereno iz fusnota na naslovne strane: kada god bi prava Roma bila gurnuta u stranu, Acković ih je snagom svog glasa vraćao u fokus javnosti.
Ključna dela i publikacije
Bogata bibliografija Dragoljuba Ackovića svedoči o širini njegovog interesovanja i značaju njegovog doprinosa. Pisao je o istoriji, kulturi, običajima, jeziku, ali i o bolnim temama diskriminacije i nasilja. Među njegovim najznačajnijim knjigama ističu se „Stradanja Roma u Jasenovcu” (1994) i „Ubili su istinu o nama” (2001), dve studije koje dokumentuju patnje i genocid nad Romima u vreme Drugog svetskog rata. Kroz ova dela Acković je prikupio svedočanstva istorijske izvore i analize, razobličavajući decenije ćutanja o romskim žrtvama Holokausta. Njegov rad na ovoj temi učinio ga je jednim od najvažnijih hroničara romske golgote i dao glas onima čija je stradanja istorija često prećutala.
Osim istorijskih studija, Acković je pisao i o romskoj kulturi i identitetu. „Romi u Beogradu” jedna je od knjiga u kojoj je beležio prisustvo i doprinos Roma u glavnom gradu Srbije kroz istoriju. U delu „Bog u romskom narodnom stvaralaštvu” istraživao je religijska verovanja i predanja Roma, pokazujući koliko je duhovnost utkana u njihov folklor. Kao publicista blizak zajednici, priredio je i potresnu knjigu „Oni su ubili njegove oči” (1997), posvećenu stradanju romskog dečaka Dušana Jovanovića, ubijenog u Beogradu 1997. godine od strane skinhedsa. Ova knjiga, čiji sam naslov nosi snažnu metaforu tragičnog gubitka („ubili su njegove oči”), postala je simbol upozorenja na rasističko nasilje, sećanje na jedno nedužno dete pretočeno u poziv na buđenje savesti društva.
Dragoljub Acković se bavio i afirmacijom romskog identiteta i ponosa. U knjizi „Nacija smo, a ne Cigani” (2001) jasno je artikulisao stav da je naziv Rom jedini dostojanstven naziv za njegov narod, osporavajući pogrdni termin „Ciganin” i ističući da Romi imaju svoj nacionalni identitet, jezik i kulturu. Ova knjiga odražava Ackovićevu viziju borbe protiv stereotipa, borbe koju je vodio i perom i delom.
Pored ovih iza sebe je ostavio i mnoge druge publikacije: etnografske zbirke, studije o romskoj usmenoj književnosti, kulturnoj baštini i jeziku. Uređivao je zbornike i časopise posvećene Romima. Njegov naučni rad obuhvatao je i istraživanje obrazovanja Roma („Problemi obrazovanja Roma”, 1993), romske štampe i informisanja („Istorija informisanja Roma u Jugoslaviji 1935–1994”, 1994), kao i detaljne bibliografije romske književnosti i folklora. Ovakva svestranost svedoči o tome da je Acković nastojao da zabeleži svaki segment romskog života, od tradicije i običaja, preko jezika i vere, do savremenih problema, kako bi buduće generacije imale bogatu dokumentaciju i kako bi Romi zauzeli zasluženo mesto u kulturnoj istoriji regiona.
Uticaj na romsku zajednicu i društvo
Uticaj Dragoljuba Ackovića teško je sažeti u par rečenica, on je bio pokretačka snaga romskog pokreta, stub koji je decenijama nosio teret borbe za ravnopravnost. Njegove kolege i savremenici ističu da Acković nije bio samo pojedinac, već institucija: enciklopedija romske istorije i kulture hodala je u njemu. Zahvaljujući njegovom radu, mnogi aspekti romske tradicije prvi put su sistematski dokumentovani i predstavljeni široj javnosti. Mnoge romske porodice su kroz njegove radio-emisije i knjige čule svoj jezik i priče u medijima, što im je ulivalo ponos. Istovremeno, većinsko društvo je preko njegovih nastupa “učilo lekcije” o Romima, rušene su predrasude, širili su se razumevanje i poštovanje.
Jedan od njegovih bliskih saradnika, aktivista Milorad Popović, u oproštajnom osvrtu je napisao reči koje su odjeknule u čitavoj zajednici: „Njegov odlazak ostavlja prazninu koju vreme teško može ispuniti, jer ljudi poput njega rađaju se retko, možda samo jednom u veku. Rođen sa dušom dubljom od knjige, a srcem većim od svake institucije, Dragoljub Acković bio je istinski stub romskog identiteta, kulture i borbe za jednakost”. Zaista, Acković je spajao u sebi i ogromnu erudiciju i ogromno srce. Bio je most između generacija, most između vekovne borbe Roma za priznanje i današnjeg puta ka emancipaciji. Njegovo ime, pisao je Popović, ne predstavlja samo lično ime, već se urezuje kao simbol romske pismenosti, dostojanstva i otpora nametnutoj tišini. Malo je takvih ljudi koji u isto vreme mogu da budu naučnici, aktivisti, lideri i prijatelji običnom svetu, Dragoljub je bio baš to.
U vremenu kada je mnogima bilo lakše da ćute, on je govorio najglasnije. Svedoci kažu da je svaki javni nastup Acković pretvarao u svojevrstan čas, svaku platformu pretvorio bi u učionicu u kojoj su učili i Romi i većinsko društvo. Nije se plašio da istupi pred bilo kojim auditorijumom: od seoskih domova kulture do međunarodnih konferencija, uvek bi jednako strastveno i argumentovano govorio o Romima kao integralnom delu našeg društva. Njegovo pero bilo je mač, a rečenice manifesti istine, kroz britke članke i eseje udarao je na nepravdu i pozivao na buđenje savesti. Kroz etar Radio Beograda dopirao je do onih najudaljenijih, a porukom je znao da dotakne srca, bilo da je pričao o slavnim Romima umetnicima ili o siromašnoj deci iz mahala kojoj je trebalo pružiti ruku.
Mnoge generacije romskih aktivista upravo je Acković inspirisao da se uključe u borbu. U njemu su videli uzor kako se znanjem i kulturom može izvojevati poštovanje. Njegova ličnost zračila je autoritetom, ali i toplinom, opisivali su ga kao čoveka ozbiljnog držanja koji je u pravim trenucima znao da se nasmeje i opusti saradnike, kao nekog ko je neumorno zahtevao mnogo od drugih jer je i sam davao maksimum. U romskoj zajednici imao je status učitelja i mentora: mnogi mladi romski studenti, novinari i aktivisti dolazili su kod njega po savet. Znao je svakoga da sasluša, da podeli anegdotu ili mudrost iz bogatog iskustva i da podstakne ljude da veruju u sebe. Bio je zaista, kako reče jedan oproštaj i učitelj i otac i brat, ne samo svom narodu nego svima koji su ga slušali i od njega učili. Takav spoj inteligencije i dobrote retko se sreće.
Uticaj Dragoljuba Ackovića proteže se i van granica Srbije. Kao međunarodno priznati stručnjak za romsku kulturu, održao je brojna predavanja širom Evrope. Bio je u kontaktu sa romskim intelektualcima od Rusije do Španije, razmenjujući iskustva i gradeći globalnu solidarnost Roma. Jedan je od inicijatora ideje o osnivanju Evropskog instituta za romsku kulturu (ERIAC), a njegovi napori na umrežavanju romskih organizacija doprineli su snažnijem međunarodnom pokretu. Zato se danas, povodom njegove smrti, poruke saučešća i sećanja javljaju ne samo iz Srbije već i iz mnogih zemalja, od romskih nevladinih organizacija, preko univerzitetskih profesora, do običnih ljudi koji su ga poznavali ili čuli preko radija. Svi ističu da smo izgubili mnogo više od jednog čoveka: „nismo izgubili samo čoveka, već čitavu biblioteku, duh epohe i svetionik jedne borbe”.
Lične osobine i sećanja saradnika
Koliko god nabrajali postignuća Dragoljuba Ackovića, za one koji su ga lično poznavali njegove ljudske osobine bile su podjednako impresivne. Saradnici iz radija i iz raznih organizacija sećaju ga se kao čoveka neiscrpne energije, od ranog jutra do kasne večeri znao je da bude na terenu, da drži predavanja, daje intervjue i piše, gotovo bez predaha. Kažu da je uvek sa sobom nosio beležnicu ili snimač, jer je neprestano prikupljao priče i podatke, bilo iz razgovora sa starim Romima po selima, bilo iz arhiva i biblioteka. Ta strastvena posvećenost često je zadivljavala mlađe kolege.
Iako je svojim znanjem odskakao, Acković je ostao skroman i pristupačan. Nije se izdizao iznad ljudi sa kojima je radio, bilo da razgovara sa akademicima ili sa polupismenim građanima romskih naselja, prilazio je sa istim poštovanjem. Voleo je da kaže da se snaga jednog naroda krije u svakom njegovom članu, te je verovao u ljude i ohrabrivao ih da se obrazuju i bore za sebe. Poznat je bio po tome što je mnogima pomagao iz senke: studentima je nalazio stipendije, posredovao da talentovana romska deca upišu škole, spajao je ljude dobre volje sa onima kojima treba pomoć. Ta njegova nesebičnost urodila je time da ga širom Srbije mnogi Romi, ali i neromi, doživljavaju gotovo kao člana porodice.
Dragoljub Acković je posedovao harizmu tihog autoriteta. Nije se služio grubošću niti povišenim tonom da bi ga čuli, naprotiv, govorio je smireno ali sa dubokim uverenjem i ljudi su ga pažljivo slušali. Kada bi pričao priče iz romske istorije ili anegdote iz svog rada, umeo je da očara publiku. Imao je specifičan smisao za humor, pomalo nenametljiv ali prisutan, kojim je razbijao predrasude, često bi kroz šalu ukazao na apsurde diskriminacije. Mnogi novinari koji su radili s njim pamte kako je umeo da ih nauči nečemu novom na svakom zajedničkom zadatku.
Njegovi prijatelji ističu i moralnu principijelnost, Acković je čvrsto stajao iza svojih reči. Nikada nije pravio kompromis kad su u pitanju ljudsko dostojanstvo i istina. Upravo zbog toga, znao je ponekad i da hladnim tonom opomene one koji bi pokušali da relativizuju ili marginalizuju romski identitet i probleme. Bilo je situacija u kojima bi se usprotivio moćnicima ili ustanovama ako bi smatrao da greše ili da nanose nepravdu. U tim trenucima ispoljavao je izuzetnu hrabrost i istrajnost, zbog čega je stekao divljenje čak i onih koji se možda nisu u svemu slagali s njim.
U privatnom životu, Dragoljub je voleo muziku, posebno romsku tradicionalnu pesmu koju je i sam sakupljao za potrebe Muzeja romske kulture. Obožavao je druženja na kojima se svirala violina i tambura, govorio je da se u romskoj pesmi nalazi duša naroda. Bio je porodičan čovek; iza sebe je ostavio porodicu koja ga je podržavala u njegovim misijama. Oni koji su posećivali njegov dom kažu da su zidovi bili prepuni knjiga, dok su police čuvale stare fotografije i predmete koje je sakupljao za muzej, živeli su bukvalno okruženi romskom istorijom i kulturom, što pokazuje koliko je to bio sastavni deo njegove ličnosti.
Nasleđe i sećanje
Uticaj Dragoljuba Ackovića osetiće se decenijama unapred. On je u amanet ostavio budućim generacijama ne samo svoja dela, knjige istraživanja, muzejske zbirke, već i inspirativan primer kako jedan čovek, vođen idealima, može da promeni svet oko sebe. Osnivanjem Muzeja romske kulture u Beogradu (prvog takve vrste u jugoistočnoj Evropi, osnovanog 2009. godine njegovom zaslugom), Acković je obezbedio trajno mesto gde će se čuvati materijalna i duhovna baština Roma. Taj muzej danas stoji kao spomenik njegovom radu, svaka izložba, svaka kolekcija svedoči o njegovoj viziji da romska priča bude ispričana autentično i dostojanstveno.
Njegov odlazak ispunio je srca mnogih tugom, ali i osećanjem duboke zahvalnosti. Zahvalnost, za sve što je učinio da Romi budu vidljiviji, poštovaniji i ponosniji na sebe. Tuga, jer smo izgubili dragog prijatelja i učitelja kakav se retko rađa. Ipak, u toj tuzi rađa se i odlučnost da se nastavi njegovim putem. Mnogi u romskoj zajednici kažu da je Acković ostavio zadatak svima nama da nastavimo tamo gde je on stao, da govorimo istinu, čuvamo baštinu i gradimo svet u kom će romski glas biti ravnopravan i poštovan. To je zaveštanje koje ćemo nastojati da ispunimo, vođeni njegovim primerom.
Danas, dok se opraštamo od Dragoljuba Ackovića, ne opraštamo se od svega što je on otelovljavao. Njegove reči nastavljaju da žive, u knjigama koje ćemo čitati i citirati, u emisijama koje ćemo slušati iz arhiva, u sećanjima koja ćemo prepričavati novim generacijama. Njegova borba postaje naš zavet. Njegovim odlaskom izgubili smo mnogo, ali smo istovremeno dobili obavezu da čuvamo taj plamen koji je on zapalio i da ga prenesemo dalje.
Dragoljub Acković svojim je životom pokazao kako se ljubav prema svom narodu može spojiti sa univerzalnim humanizmom. Zbog toga, uz žalost, osećamo i ponos što smo ga imali. Otišao je naš učitelj i velikan, a ovakvi se ljudi, zaista, više ne rađaju. Neka mu je laka zemlja i večna slava i hvala za sve što je učinio. Počivaj u miru, Dragoljube, tvoje delo nastaviće da govori i vodi nas napred, onako kako si i ti za života vodio sve nas.
