Papa Franjo (Jorge Mario Bergoglio, 1936–2025)

U zoru Uskrsnog ponedeljka 21. aprila 2025., svet je sa tugom primio vest da je u 88. godini preminuo papa Franjo, 266. poglavar Katoličke crkve. Otišao je tihog jutra, samo dan nakon što je sa balkona bazilike Svetog Petra održao svoju poslednju uskršnju poruku i molitvu za mir. Njegova smrt na simbolični dan posle Uskrsa, praznika nade i vaskrsenja, doživljena je kao kraj jedne ere ispunjene nadom, skromnošću i hrabrošću. Vernici i ljudi dobre volje širom sveta oplakivali su odlazak čoveka koji je sebe smatrao običnim hodočasnikom i bratom svima, a istorija će ga pamtiti kao prvog papu iz Latinske Amerike i redova isusovaca, pastira siromašnih i glas savesti čovečanstva.

Od Buenos Airesa do poziva u Družbu Isusovu

Jorge Mario Bergoglio rođen je 17. decembra 1936. u Buenos Ajresu, u skromnoj porodici italijanskih doseljenika. Bio je najstariji od petoro dece železničkog računovođe Marija i njegove supruge Regine, posvećene majke i domaćice. Odrastao je u radničkom kvartu, ponikao u jednostavnom okruženju gde su se negovale porodične vrednosti, vera i saosećanje za bližnje. Kao mladić pokazivao je prirodnu inteligenciju i radoznalost, stekao je diplomu hemijskog tehničara pre nego što je osetio dublji duhovni poziv. U 21. godini, nakon ozbiljne bolesti tokom koje je izgubio deo plućnog krila, Jorge se zavetovao Bogu i 1958. stupio u novicijat reda isusovaca (Družbe Isusove). Time je započeo put duhovne formacije koji će obeležiti ceo njegov život.

U narednim godinama, Bergoglio je prošao rigoroznu isusovačku formaciju. Studirao je humanističke nauke u Čileu, a zatim filozofiju u Argentini gde je diplomirao 1963. godine. Rane godine svešteničkog rada proveo je i kao pedagog, predavao je književnost i psihologiju srednjoškolcima u Santa Feu i Buenos Ajresu sredinom šezdesetih, usađujući mladima ljubav prema znanju i veri. Bogosloviju je završio 1970. i 13. decembra 1969. primio je svećeničko ređenje. Mladi isusovac isticao se skromnošću i revnošću; nakon usavršavanja u Španiji, položio je i poslednje zavete u redu 1973. godine, obećavši doživotnu službu Bogu po isusovačkom načelu.

Već 1973. godine, sa nepunih 37, postavljen je za provincijala isusovaca u Argentini, postavši duhovni vođa svojih subraće u burnim vremenima za zemlju. Tokom šest godina vođstva (1973–1979) sticao je ugled pronicljivog, ali skromnog vođe, čoveka tihog autoriteta koji je i u opasnim trenucima diktature nastojao da zaštiti progonjene i služi narodu po savesti Jevanđelja. Posle službe provincijala vratio se akademskom radu: bio je rektor Bogoslovnog fakulteta u San Miguelu i ispitivao kako da se vera konkretnije živi među običnim ljudima. Njegovo životno geslo postalo je “Miserando atque eligendo” (“Smilovavši se izabra ga”), što će kasnije uneti i u svoj biskupki grb, ukazujući da se osećao “milostivo izabranim” uprkos ličnoj nedostojnosti.

Biskup i kardinal Buenos Ajresa

Dvadeset godina pre pontifikata, Bergoglio je imenovan za pomoćnog biskupa Buenos Ajresa 1992. godine, a samo pet godina kasnije postao je nadbiskup katedrale u Buenos Ajresu. Kao nadbiskup ogromne dijeceze od preko tri miliona ljudi, odmah se istakao jednostavnošću i blizinom narodu: odbacio je luksuz i dvorske manire, vozio se gradskim autobusom i metroom, posećivao najsiromašnije četvrti peške, živeo skromno i kuvao sebi večeru, što je obrazložio čuvenom rečenicom: „Moj narod je siromašan i ja sam jedan od njih. Vernici su ga mogli sresti kako neupadljivo obilazi bolesnike ili sluša probleme običnih ljudi na ulici, što je brzo stvorilo poverenje i duboku naklonost prema ovom “običnom svešteniku” na visokoj dužnosti.

Saosećajan, ali odlučan, nadbiskup Bergoglio postao je moralni autoritet u Argentini, posebno kada je narod pogodila razorna ekonomska kriza 2001. godine. Nije oklevao da osudi nepravde finansijskog sistema i političku korupciju koje su gurnule mnoge u bedu. Njegove hrabre izjave i gestovi solidarnosti u doba kada su ljudi bukvalno ostajali bez hleba učinile su ga glasom savesti u Latinskoj Americi. Ipak i pored popularnosti, nastavio je da živi asketski, gotovo monaški, odbijao je privilegije pa čak i proslavu svog imenovanja za kardinala. Kada ga je papa Jovan Pavle II kreirao kardinalom 21. februara 2001, Bergoglio je vernicima u Argentini poručio da ne troše novac na put u Rim, nego da ta sredstva daju siromašnima. Ovaj potez odrazio je njegov prioritet: milosrđe ispred časti.

Kardinal Bergoglio je prve godine 21. veka posvetio obnovi crkvenog života u Buenos Ajresu. Osmislio je pastoralni plan “misijske preobrazbe” grada, pozivajući na “izlazak” Crkve ka periferijama. Insistirao je na tome da župe budu otvorene i “bratske zajednice”, da laici preuzmu aktivniju ulogu, da se Evnađelje navesti svakom stanovniku, posebno siromašnima i bolesnima. Godine 2007. dao je značajan doprinos Petoj generalnoj konferenciji latinoameričkih biskupa u Aparecidi, Brazili, suautorisanjem završnog dokumenta koji je opisao kao “Evangelii Nuntiandi Latinske Amerike” (poziv na novu evangelizaciju). Njegov uticaj se proširio daleko van Argentine: latinoamerički biskupi su u njemu videli duhovnog vođu koji spaja tradicionalnu veru sa pravednošću za potlačene. Ipak, on je ostao skroman. Kada su ga 2005. izabrali za predsednika Biskupske konferencije Argentine, služio je tiho izbegavajući publicitet. Tako je “tiha snaga” iz Buenos Ajresa, sa crvenom kardinalskom kapicom i pohabanim crnim cipelama, stasavala za veću misiju, ni slutio nije da će ga Božja providnost odvesti “na kraj sveta”, kako će sam reći, do katedre Svetog Petra.

Habemus Papam izbor i prvo pape iz Amerike

Dana 13. marta 2013. iz dimnjaka Sikstinske kapele izvilo se belo svitanje dima, a ubrzo potom kardinal protodijakon objavio je svetu: “Habemus Papam!” Za novog papu izabran je Jorge Mario Bergoglio, skromni nadbiskup iz Argentine, prvi ne-Evropljanin na papinskom tronu posle gotovo 1300 godina i prvi član Družbe Isusove koji je postao rimski prvosveštenik. Vest je mnoge iznenadila, ali nagoveštaj kakav će papa biti stigao je čim se pojavio na balkonu bazilike Svetog Petra: odeven samo u belu haljinu bez grimiznog plašta, s jednostavnim metalnim krstom oko vrata, pognute glave zamolio je okupljeno mnoštvo: „Braćo i sestre, molite se za mene“. Tek nakon što je masa u tišini molila, blagoslovio je narod. Taj prvi susret pape Franje sa svetom već je odražavao njegovu poniznost i ljudskost.

Svojim papinskim imenom Franjo (Franciscus) poslao je snažnu simboličku poruku. Objasnio je da je želeo da se ugleda na svetog Franju Asiškog, sveca siromašnih, čoveka mira i čuvara Božjeg stvorenja. Ključni trenutak dogodio se tokom samog konklava: bliski prijatelj, brazilski kardinal Klaudio Humes, zagrlio ga je dok su glasovi prelazili potreban prag i šapnuo mu: „Ne zaboravi na siromašne!“. Bergoglio je kasnije svedočio da su mu te reči odmah prizvale Franju Asiškog u srce: siromaštvo, mir, ljubav prema tvorevini. Zato je, postavši papa, uzeo ime Franjo ime nikad ranije nošeno od strane papa, koje je nagovestilo novu eru. “Kako bih želeo Crkvu siromašnu i za siromašne!” rekao je novinarima nekoliko dana kasnije, objašnjavajući svoj izbor imena. Bio je to program u jednoj rečenici: Crkva koja grli poniznost i služi najugroženijima.

Već prvih dana pontifikata Papa Franjo je razbio mnoge protokole i ustaljene navike Vatikana. Odbio je da se useli u raskošnu Apostolsku palatu; umesto toga, nastavio je da živi u skromnom domu za goste, Domu Svete Marte u Vatikanu, jedući u zajedničkoj trpezariji i zadržavajući običaj jednostavnog svakodnevnog života. Nije nosio zlatni ribarski prsten već pozlaćeni srebrni, zadržao je svoj isti krst od nerđajućeg čelika koji je imao kao biskup i nije želeo ceremonijalne crvene cipele niti pompezne insignije moći. Svet je bio fasciniran slikom poglavara Katoličke crkve koji se sam saginje da plati račun u hotelu gde je odseo kao kardinal pre konklava ili lično telefonom zove prodavca novina u Buenos Ajresu da otkaže pretplatu jer “više neće dolaziti po novine”. Ovi topli, gotovo prizemni gestovi, doneli su mu nadimak “narodni papa”, a mnogi su osetili da je ušao u njihova srca pre nego na udobni papinski tron.

Vizija Crkve siromašnih, milosrdnih i otvorenih vrata

Od samog početka, papa Franjo je isticao viziju Crkve u pokretu, misionarske i saosećajne. Njegova programatska apostolska pobudnica Evangelii Gaudium (Radost jevanđelja) iz novembra 2013. predstavila je san o crkvi koja napušta svoju udobnost i ide na “egzistencijalne periferije” da donese Jevanđelje svima. Pozvao je pastire da “mirišu na ovce”, tj. da budu bliski narodu, a vernike da veru svedoče delima ljubavi. “Ne možemo samo sedeti zatvoreni u crkvama; Crkva mora biti poljska bolnica posle bitke, lečeći rane”, govorio je slikovito. Posebno mesto u njegovom srcu zauzimali su siromašni, izbeglice, bolesni i odbačeni. Uspostavio je praksu da svakog Velikog četvrtka ode van vatikanskih zidina, u zatvore, skloništa ili bolnice, i opere noge zatvorenicima, migrantima, pa i nehrišćanima, baš kao što je Hristos oprao noge apostolima. Već prvog Velikog četvrtka 2013. šokirao je konzervativce odabravši jedan rimski zatvor: klekao je pred dvanaestoro mladih zatvorenika, među njima i ženama i muslimanima, oprao im i celivao stopala. Taj prizor pape koji služi najponiženijima obišao je svet kao snažna slika ponaznog služenja i evanđeoskog radikalizma.

U središtu vizije pape Franje bila je i milosrdna Crkva. Proglasivši 2016. vanrednu Јubilarnu godinu milosrđa, pozvao je na opraštanje, pomirenje i vraćanje dostojanstva svakome ko se kaje. “Bog nikada ne umara opraštajući, mi smo ti koji se umorimo tražeći oproštaj”, podsećao je vernike, ohrabrujući ih da se ne boje Božje milosti. Lično je pokazivao primer: grlio je teško bolesne i obeznađene, kao onog teško izobličenog čoveka na Trgu Svetog Petra 2013, kada ga je zagrlio i dugo molio s njim, što je mnoge dovelo do suza. Idući tragom svojih prethodnika, ali još intenzivnije, istupao je protiv čega što nanosi bol “malima”. Postrojio je brigu za žrtve seksualnih zloupotreba u crkvi (o čemu će biti reči niže), ali i brigu za svaku “žrtvu” društvene nepravde: beskućnike, nezaposlene, zavisnike, migrante, žrtve trgovine ljudima. Već u julu 2013, samo nekoliko meseci po izboru, otputovao je na italijansko ostrvo Lampeduzu da se susretne sa afričkim migrantima koji masovno rizikuju život preko Sredozemlja. Tamo je odslužio misu na otvorenom i prvi put upozorio na “globalizaciju ravnodušnosti”, kako smo se opasno navikli na patnju drugih, ostajući neosetljivi. Bio je to poziv da se probude savesti u Evropi i svetu, da se izbeglice i migranti prihvate kao braća u nevolji, a ne kao statistika.

Socijalna pravda i ekologija bili su takođe stožeri njegove vizije Crkve. Kao Latinoamerikanac, dobro je razumeo nejednakosti globalnog ekonomskog poretka. U Evangelii Gaudium oštro je osudio ekonomiju isključivanja koja odbacuje siromašne kao “otpad”. “Ova ekonomija ubija”, napisao je bez okolišanja, šokirajući svet svojom direktnošću. Ukazao je na apsurd: “Neverovatno je da nas ne sablazni smrt starca na ulici od hladnoće, dok pad berze od dva poena pravi dramu”, nazivajući taj jaz između ravnodušnosti prema siromašnima i opsesije profitom teškim grehom protiv čovečnosti. Nasuprot tome, istakao je da i društvo i Crkva moraju staviti čovekovo dostojanstvo ispred boga novca. Neretko je upozoravao na “idolatriju novca” i kulturu otimanja, prizivajući vraćanje etici u ekonomiji i politici.

Godine 2015. papa Franjo je objavio encikliku Laudato si’, prvu papsku encikliku posvećenu integralnoj ekologiji. U njoj je snažno prozvao savremenu kulturu neodgovornosti prema prirodi. “Zemlja, naš dom, sve više liči na ogromnu gomilu prljavštine”, napisao je upozoravajući na zagađenje, otpad i nemar. Povezao je “krik Zemlje i krik siromašnih”, pokazujući da stradanje okoline najteže pogađa upravo najugroženije. Pozvao je na hitnu akciju protiv klimatskih promena i uspostavljanje pravednijeg, održivog razvoja, kroz brigy o stvorenom svetu kao moralnu obavezu. Taj dokument, odjeknuo je širom planete, inspirisao je milione, od verskih zajednica do mladih ekoloških aktivista, da se angažuju na čuvanju “zajedničkog doma”. Pod Franjom, Vatikan se pridružio Pariskom klimatskom sporazumu, a on lično je često govorio da smo “stečenici Stvoritelja na Zemlji” i da je uništavanje prirode isto što i ogrešenje o Boga i bližnje.

Stavovi o savremenim pitanjima i izazovima

Pontifikat pape Franje obeležilo je njegovo otvoreno suočavanje sa brojnim savremenim pitanjima koja su dugo u Crkvi bila sporna ili marginalizovana. Јedno od njih je odnos prema LGBT+ osobama. U leto 2013, vraćajući se sa Svetskog dana mladih u Brazilu, papa je na pitanje novinara o homoseksualcima u Crkvi dao odgovor koji je postao verovatno njegova najpoznatija rečenica: „Ako je osoba gej i traži Boga i ima dobru volju, ko sam ja da mu sudim?“. Tom jednostavnom konstatacijom, pozivajući se na učenje da se niko ne sme isključiti zbog svoje seksualne orijentacije, papa je promenio ton crkvenog diskursa, sa osude na prihvatanje i praćenje u veri. Naglasio je da gej osobe ne treba da budu marginalizovane, već integrisane u zajednicu, jer sama sklonost nije greh. Iako nije menjao zvanični doktrinarni stav da je brak zajednica muškarca i žene, otvorio je vrata pastoralnoj brizi za istopolne parove. Čak je 2020. godine podržao ideju o građanskim zajednicama za istopolne parove kako bi im se pravno osigurala zaštita porodičnog života, poručivši u jednom intervjuu: „Homoseksualne osobe imaju pravo da budu u porodici. Oni su Božja deca... Ono što treba da napravimo je zakon o građanskom partnerstvu; tako će biti pravno pokriveni. Ova izjava je odjeknula globalno, progresivni su je pozdravili kao istorijski iskorak, dok su pojedini konzervativci u Crkvi bili zatečeni. Ipak, stil pape Franje bio je da radi mali korak po korak: nastavio je dijalog sa LGBT+ vernicima, primio nekoliko transrodnih osoba u privatne audijencije, podsećajući da je svaka osoba voljena od Boga. U isto vreme, naglašavao je da “lobiji”, pa i “gej lobi”, nisu dobri ako vrše pritisak u Crkvi, praveći razliku između osoba i ideoloških agresija. Ostaće zapamćeno da je za njegova vakta Vatikan 2023. cautiously otvorio mogućnost blagoslova za verne istopolne parove (ako nema zabune sa brakom), što je ranije bilo nezamislivo.

Kada je reč o ulozi žena u Crkvi, papa Franjo je pokrenuo postepene, ali bitne promene. Više puta je rekao da žene nisu dovoljno uključene i da Crkva ne može biti onakva kakvu Bog želi ako zanemaruje darove polovine čovečanstva. Iako je jasno ponovio da “vrata su zatvorena” za rukopoloženje žena za sveštenike, držeći se učenja svojih prethodnika, nastojao je da osnaži žensko prisustvo u crkvenom vođstvu. Prvi put je imenovao žene na visoke dužnosti u Vatikanu koje su do tada uvek pripadale isključivo muškarcima: postavio je sestru Rafaelu Petrini za generalnog sekretara Guvernatora Vatikana 2021, faktički zamenicu guvernera-državnika; imenovao je više žena za članove dikasterija (vatikanskih ministarstava) i komisija, uključujući i komisije za izbor biskupa. Značajno je proširio učešće žena na Sinodama biskupa, savetodavnim saborima Crkve. Dok su ranije žene mogle biti samo posmatrači, on je odobrio da po prvi put žene imaju pravo glasa na sinodu, što se i ostvarilo na Sinodu o sinodalnosti 2023/2024, gde je nekoliko desetina žena (redovnice i laikinje) ravnopravno sa biskupima učestvovalo u raspravama i odlukama. “Žene moraju biti prisutnije tamo gde se donose važne odluke u Crkvi”, isticao je papa, smatrajući da ženski glas donosi perspektivu brige i milosrđa koja je neophodna Crkvi. Uprkos ovim pomacima, neke zagovornice reformi želele su brže promene, ali čak su i kritičari priznavali da nijedan papa pre Franje nije toliko učinio na uključivanju žena u crkveni život, mada u okvirima tradicije.

Nijedan izazov papa Franjo nije smatrao previše teškim da bi se suočio s njim, pa tako ni ranica seksualnog zlostavljanja u Crkvi, koja je u prethodnim decenijama teško narušila njen ugled. Od početka je govorio da Crkva mora pokazati “nultu toleranciju” prema sveštenicima koji zlostavljaju nevine. U februaru 2019. sazvao je bez presedana svetski samit u Vatikanu o zaštiti maloletnika, dovevši predsednike biskupskih konferencija iz celog sveta za isti sto, zajedno sa žrtvama koje su svedočile o svojoj patnji. Ne štedeći reči, nazvao je zlostavljanje dece “gnusnim zločinom, strašnijim od svetogrđa”, a prikrivanje tih zločina od strane pretpostavljenih, neprihvatljivim. Ishod tog samita bili su novi, stroži normativi za zaštitu dece. Istog proleća 2019. izdao je motuproprio Vos estis lux mundi (“Vi ste svetlost sveta”), zakon kojim je uspostavio procedure za istragu i sankcionisanje episkopa koji su umešani u zloupotrebe ili njihovo prikrivanje. Ovim dokumentom svaki biskup na svetu je podvrgnut mogućnosti prijave i istrage, čime je uklonjen dotadašnji imunitet koji je hijerarhija uživala. Zaista, pod Franjom je prvi put jedan kardinal visokog profila, Tedor Makerik, nekadašnji nadbiskup Vašingtona, razrešen sveštenstva zbog seksualnih zlostavljanja 2019. godine, nakon što je istraga pokazala istinitost optužbi. Takođe je naredio objavljivanje opsežnog izveštaja o slučaju Makerika, čime je ukazao na spremnost za transparentnost. Ipak, kritike su ostale: grupe poput BishopAccountability isticale su da novi zakoni malo vrede ako se ne primenjuju dosledno. U saopštenju na dan papine smrti, ta organizacija je ocenila da njegovo postupanje po pitanju zloupotreba „baca senku na nasledje ovog izuzetnog čoveka”, zamerajući da nije učinio dovoljno da ukloni sve zlostavljače i objavi imena odgovornih. Drugi, pak, smatraju da je papa Franjo postavio temelje za dugoročnu kulturu odgovornosti u Crkvi, čak i ako rezultati nisu odmah svuda vidljivi. Ono što je izvesno, jeste da je slomio tabu, preživeli više nisu nevidljivi, a Crkva je priznala sopstvenu krivicu i potrebu očišćenja, čemu je on dao nemerljiv doprinos.

Pored unutrašnjih pitanja Crkve, papa Franjo je sa žarom govorio i o ratovima i miru u savremenom svetu. Živeći u doba sukoba, od Sirije, preko Ukrajine, do raznih “zaboravljenih” ratova u Africi, nije prestajao da diže glas za nevine. “Rat je ludilo. Rat je uvek poraz čovečanstva”, vapio je, pozivajući moćnike da odustanu od sukoba i prolivanja krvi. Postao je globalni glas mira: više puta okupio je verske lidere da zajedno mole za mir, poput istorijske molitve u Vatikanskim vrtovima 2014. gde su zajedno, na papin poziv, palestinski i izraelski predsednik seli da se mole za prekid sukoba. Kada je buknuo rat u Ukrajini 2022., papa je lično otišao u rusku ambasadu u Rimu da izrazi protest, gest nezabeležen u modernoj diplomatiji Vatikana. Svake nedelje molio je za Ukrajinu, s tugom ističući da su bratski narodi uvučeni u bratoubilački rat. Nazivao je ratnim zločinom svako gađanje nevinih i slao kardinale na linije fronta sa humanitarnom pomoći. Slično je postupao i za ratove u Etiopiji, Јemenu, Mjanmaru i drugde, nastojao je da niko ne ostane bez glasnog zastupnika. U jednoj prilici je rat opisao rečima: “Rat nije rešenje, rat je ludilo, čudovište koje se samo hrani sobom, rak koji guta sve!”, neuobičajeno strasno za jednog papu, ali u duhu svetog Franje, mira radi. Pozivao je svetske lidere da novac umesto na oružje usmere na hranu i vakcine. Njegove poruke mira donele su mu poštovanje daleko izvan okvira Katoličke crkve, 2016. godine primio je Nagradu Karla Velikog za promociju evropskog mira i jedinstva, a više puta je nominovan i za Nobelovu nagradu za mir (koju je, po sopstvenoj želji, izbegavao da lično komentariše).

Enciklike, pobudnice i najvažnija učenja

Tokom svog više od deceniju dugog pontifikata, papa Franjo je ostavio za sobom bogat korpus spisa koji će oblikovati misli i dela generacija vernika. Njegova prva apostolska pobudnica, već pomenuta Evangelii Gaudium (Radost Јevanđelja), postavila je program za dinamičnu, misionarsku Crkvu koja se reformiše da bi bolje služila svetu. U njoj je osudio samoživu duhovnost i pozvao na “pastoralno obraćenje”, da struktura Crkve služi prenošenju radosne vesti, a ne samom sebi. Upravo u Evangelii Gaudium nalazi se čuvena papina analiza društva: “Neki ljudi nastavljaju mirno sa svojim životima kao da je sve u redu, dok reka ljudi, veliki broj njih, ostaje potpuno isključen. Kao da ova kultura odbacivanja nije ništa. ... Ova ekonomija ubija.” Te snažne reči odzvanjaju kao proročki ukor savremenom kapitalizmu bez ljudskog lika.

Kada je reč o najvišem žanru crkvenih dokumenata, enciklikama, papa Franjo je izdao tri. Prva, Lumen Fidei (Svetlost vere, 2013), bila je uglavnom dovršetak teksta svog prethodnika Benedikta XVI, na temu vere. Druga, već pomenuta Laudato si’ (Hvaljen budi, 2015), postala je prekretnica: nijedan crkveni dokument te važnosti pre nije bio posvećen ekologiji i društvenoj nejednakosti. Laudato si’ je sjajno integrisala nauku, teologiju i etiku, ističući da je briga za klimu i okoliš ne samo tehničko, nego duboko moralno i duhovno pitanje. Ona poziva na ekološko obraćenje svakog pojedinca, zajednica i čitavih naroda, jer “sve je povezano”, briga za siromašne i briga za Zemlju dva su lica istog poziva. Treća enciklika, Fratelli tutti (Svi smo braća, 2020), objavljena je usred pandemije COVID-19, kao svojevrsni završni akord njegovog društvenog učenja. U njoj je pozvao na globalnu bratsku solidarnost, dijalog i prijateljstvo među narodima, religijama i kulturama. Fratelli tutti je podvukao da smo jedna porodica čovečanstva, osudio je rasizam, nacionalizam i kulturu pođela. U ovom tekstu papa je otišao dalje nego njegovi prethodnici po pitanju smernica za pravedno društvo: ponovio je da je smrtna kazna “neprihvatljiva” u bilo kom slučaju i čak ažurirao Katehizam da to reflektuje, a doveo je u pitanje i koncept “pravednog rata” u savremenom dobu, rekavši da rat više ne može biti sredstvo pravde zbog razornosti modernog oružja.

Osim enciklika, značajne su i njegove apostolske pobudnice koje su usledile nakon velikih sinoda. Amoris Laetitia (Radost ljubavi, 2016), plod Sinoda o porodici, usredsredila se na lepotu porodičnog života ali i pastoralni pristup ranjenim porodicama. Pozvala je na praćenje i integraciju razvedenih i ponovo građanski venčanih katolika, čak ostavljajući mogućnost, u određenim slučajevima, da im se posle pokajanja i duhovnog rasuđivanja omogući i pristup svetim tajnama. Ovo je izazvalo žive rasprave u crkvenim krugovima, neki su ga hvalili zbog milosrđa, drugi kritikovali zbog navodnog razbijanja discipline, ali papa je ostao pri svom načelu da je “Evharistija lek, ne nagrada za savršene”. Gaudete et Exsultate (Radujte se i kličite, 2018) bila je topao poziv svim hrišćanima na svetost u svakodnevici, “svetost iz susedstva”, podvlačeći da su i obični ljudi, komšije, roditelji, radnici, pozvani da budu sveci kroz male gestove dobrote. Christus Vivit (Hristos živi, 2019), pismo mladima nakon Sinoda o mladima, ohrabrilo je nove generacije da se ne plaše života i svog mesta u Crkvi, poručujući im da su “sada Božje vreme”. Konačno, Querida Amazonia (Ljubljena Amazonija, 2020) usledila je posle posebnog sinoda o Amazoniji, gde je papa poetski izneo svoja “četiri sna” za taj region, socijalni, kulturni, ekološki i crkveni, zalažući se za prava domorodaca i očuvanje prelepe ali ugrožene prirode Amazonije. Iako je tada odlučio da ne odobri rukopoloženje oženjenih muškaraca za sveštenike u Amazoniji (što su neki predlagali zbog manjka klera), učvrstio je svoju viziju “inkulturacije”, da Crkva poprimi najbolje od kultura kojima nosi Јevanđelje, bez nametanja evropskih obrazaca.

Svaki od ovih dokumenata prožimaju ključne niti Franjinog učenja: mirosrdje, pravednost, briga za slabe, dijalog i radost vere. Oni će ostati duhovno nasleđe njegovog pontifikata i putokazi budućim generacijama vernika i pastira.

Reforme, izazovi i odjek u Crkvi i svetu

Papa Franjo nije bio samo duhovnik, već i revnosni reformator crkvenih struktura. Јedan od glavnih projekata njegove uprave bila je reforma Rimske kurije (centralne uprave Katoličke crkve) kako bi ona bolje služila evangelizaciji. Posle godina rada komisija, u martu 2022. objavio je novi apostolski ustav Praedicate Evangelium (“Propovedajte Јevanđelje”), kojim je zamenio dotadašnji ustav star preko 30 godina. Ovim dokumentom, papa je preuredio i spojio pojedine dikasterije, stavio naglasak na misionarsku prirodu Crkve (prvi put je novostvoreni Dikasterij za evangelizaciju rangiran ispred dikasterija za veru), i otvorio mogućnost da laik, pa i žena, može biti na čelu određenih vatikanskih odelenja. Na primer, neposredno nakon toga imenovao je sestru Simonu Brambillu za sekretarku (rukovoditeljku) jedne vatikanske kongregacije, a lakinju Džulianu Dijaz za drugu visoku funkciju, testirajući granice novih propisa. Ovakvi potezi bili su revolucionarni za konzervativnu kurijalnu kulturu. Naravno, reforme su naišle i na otpor ukorenjenih interesa u Vatikanu, nije tajna da su pojedini kurijski zvaničnici negodovali zbog papinih rezova i “departijalizacije” moći. Ali, papa Franjo je verovao da Kuria mora biti sluškinja episkopa i pape, a ne gospodar, i na tome je insistirao.

Reformisao je i vatikanske finansije, pokušavajući da uvede transparentnost nakon niza skandala iz prethodnih decenija. Osnovao je Sekretarijat za ekonomiju, doveo kardinala Džordža Pela da sprovede reviziju, ojačao kontrolu Instituta za religijska dela (čuvene Vatikanske banke). Neki skandali su isplivali i tokom njegovog pontifikata, poput afere oko ulaganja u luksuzne nekretnine u Londonu, ali papa je dozvolio da odgovorni (čak i kardinali) budu izvedeni pred vatikanski sud. Tako je poslao signal da u Crkvi niko nema potpun imunitet za malverzacije.

U samoj Crkvi, možda njegov najveći projekat bila je promocija sinodalnosti, odnosno ideje da cela zajednica, laici, sveštenstvo i episkopi, zajedno hodaju i rasuđuju o važnim pitanjima. Papa Franjo je često isticao da Duh Sveti ne deluje samo kroz hijerarhiju, već kroz svakog krštenog. Zato je pokrenuo višegodišnji Sinodalni proces (2021–2024) koji je uključio konsultacije po parohijama širom sveta, dijecezama, na nacionalnom i kontinentalnom nivou, kulminirajući zasedanjem u Rimu gde su, kako smo pomenuli, prvi put učestvovali i glasali i laii i žene. Ovo je veliki iskorak ka konkretnijoj primeni Drugog vatikanskog sabora, smatraju analitičari, i jedno od trajnih nasleđa Franjinog pontifikata, Crkva je napravila korak da postane više “porodica naroda Božjeg”, a manje apsolutistička monarhija. Naravno, ovaj proces je tek počeo i ishodi će se znati u godinama nakon njegovog pontifikata, ali je jasno da je papa Franjo “otvorio prozore” za svež vazduh dijaloga unutar Crkve.

Јedna od kontroverznijih odluka bila je njegova reforma u oblasti liturgije. Iako je svakako negovao lepotu liturgijskog bogosluženja, bio je odlučan da sprovede odluke Drugog vatikanskog sabora o obnovljenoj liturgiji. Zato je 2021. godine izdao odluku Traditionis custodes kojom je ograničio široku upotrebu pretkonsilske latinske mise (Tridentske mise) koju je njegov prethodnik liberalizovao 2007. Papa Franjo je smatrao da je ta stara liturgija nažalost postala zastavom za odbacivanje Sabora i podsticanje podela u Crkvi. Stoga je naredio da biskupi zahtevaju posebnu dozvolu za nove grupe koje bi želele staru misu i ukinuo status kvo koji je postojao. Ova mera obradovala je bogoslove verne Saboru, ali je naišla i na glasno negodovanje tradicionalističkih krugova koji su papu optužili da im oduzima “bogoslužbeni dom”. Neki su čak otvoreno kritikovali papu u medijima, što je bio novi izazov autoritetu Petrovog naslednika u digitalno doba. Franjo se nije mnogo obazirao na to, verujući da čini ono što je nužno za jedinstvo Crkve oko duha Sabora.

I zaista, unutar Crkve papa Franjo je bio voljen, ali i osporavan, zavisno koga pitate. Velika većina običnih vernika širom sveta zavolela je njegovu toplinu i neposrednost. Mnoštvo ljudi koji su se osećali daleko od Crkve, prilazili su joj ponovo inspirisani njegovim primerom. S druge strane, manji ali glasni delovi ultrakonzervativnih vernika, uključujući i neke biskupe i kardinale, iskazivali su otvoreno neslaganje sa pojedinim papinim potezima, smatrajući ga “previše liberalnim” ili nedovoljno “dogmatskim”. Uprkos tome, Franjo je nastavio da mostovima premošćava provalije: nikada nije odgovarao oštro na kritike. Čak i kad mu je nekoliko kardinala uputilo javno pismo tražeći pojašnjenja (tzv. “dubia” 2016. povodom Amoris Laetitia), birao je da na prozivke odgovara ćutanjem ili uopštenim pozivom na dijalog unutar Crkve. Njegova snalažljivost i strpljivost u vođenju Petrovog broda u burnim vodama možda su ponekad delovale nedovoljno odlučne za neke, ali su izražavale njegov stil, stil pastira koji zna da ponekad treba čekati da Duh deluje u srcima, umesto nametati brza rešenja.

S druge strane, u širem svetu, papa Franjo uživao je ogroman ugled i simpatije. Već 2013. magazin Time proglasio ga je za ličnost godine, nazvavši ga “Papa naroda”. Godine 2014. časopis Forbes uvrstio ga je među najmoćnije ljude sveta, ne zbog vojski ili ekonomije, već zbog “moralne moći” koju je oličavao. Bio je rado viđen gost u državničkim rezidencijama i parlamentarnim govornicama: 2015. održao je istorijski govor pred Kongresom SAD, pozvavši na izgradnju “kulture ljubavi” u politici, a iste godine govorio je i pred Ujedinjenim nacijama o ciljevima održivog razvoja. Njegove poruke o klimi, migrantima, siromaštvu i miru čuli su i sekularni lideri, često citirajući njegove reči. Za likove sa suprotnog kraja političkog spektra, od školskih aktivista za klimu do zatvorenika, on je bio svetinja nade koja dokazuje da religija može biti sila dobra u svetu.

Lični stil i simbolika pontifikata

Nikada pre papa nije bio tako prepoznatljiv po svom ličnom stilu skromnosti i dostupnosti kao što je to bio Franjo. Živeo je ono što je propovedao. Odbivši raskoš papskih odaja, preselio se u dve skromne sobe Doma Svete Marte, želeći, kako je rekao, da bude među ljudima, a ne izolovan. Svakog jutra služio bi misu u maloj kapeli gostionice, gde su mogli prisustvovati i obični vernici, i potom se zadržavao da porazgovara sa njima uz kafu u trpezariji. Nosio je jednostavnu belu sutanu bez ukrasnih rubova i ukrasna odlikovanja je sveo na minimum, njegov pektoralni krst od čistog srebra postao je simbol papinske skromnosti umesto uobičajenih zlatnih papskih krstova ukrašenih dragim kamenjem. Kada bi ga upozoravali na bezbednost, odmahivao je rukom: odbio je blindirani papamobil, vozio se u otvorenom džipu čak i kroz stotine hiljada ljudi, želeći da ih može pogledati u oči, mahnuti im, dodirnuti ruke. Često bi iznenada zaustavljao vozilo da poljubi bebu ili zagrli osobu sa invaliditetom koju primeti u gomili, ti trenuci, fotografisani i prenošeni, dirnuli su milione širom sveta i pokazali pastirsko srce koje kuca u Vatikanu.

Papa Franjo je i komunikacijski bio originalan. U svojim govorima kombinovao je jednostavan, svima razumljiv jezik sa dubokim porukama. Nije se ustručavao da koristi živopisne slike: nazivao je Crkvu “majkom” koja mora svakad voleti; grehovnu dušu, “obraslom baštom kojoj treba nega”; kleriolatričku crkvu, “bolesnom od duhovne svetovnosti”. Ali u svemu, običan čovek je osećao toplinu. Njegov karakteristični osmeh i dobrodušne šale razoružavali su i najtvrđa srca. Kada bi govorio sa balkona ili prozora Apostolske palate nedeljom u podne, redovno bi završavao sa: “Molim vas, ne zaboravite da se molite za mene”, čime je obnavljao onu prvu molbu sa početka pontifikata, pokazujući da se i dalje oseća kao brata među braćom kome treba Božja pomoć.

Telefon je koristio neposredno, znalo se dešavati da ljudi dobiju poziv sa nepoznatog broja, a sa druge strane linije čuju: “Ovde papa Franjo...”. Tako je zvao obične parohijane koji su mu pisali pisma da ih uteši, stara sveštena lica da im zahvali na službu, pa čak i novinare da lično demantuje poneku neistinitu priču. Јedan italijanski student se šokirao kada ga je papa pozvao da opravda svoj izostanak sa sastanka jer je morao kod zubara! Ove anegdote su ga činile bliskim i ljudskim, papom koji ruši distancu.

U simboličkim gestovima, nastavio je da zadivljuje: na svoj rođendan pravio bi doručak sa beskućnicima; u Vatikan je uveo mobilne ambulante, kupatila i berbernice za one koji žive na ulici oko trga Svetog Petra, govoreći da kolonada bazilike treba da bude “zagrljaj koji grli sve u nevolji”. Poznat je postao i po svojim pismima i dokumentima u kojima je neretko citirao ne samo crkvene oce, već i savremene pisce, pa čak i lokalne izreke, voleo je likovnu kulturu naroda. Јužnoamerički direktan stil doneo je ponekad i nehotice komične trenutke: poput onog kada je u šali rekao da neki ljudi u Crkvi imaju “kiselu facu kao usiljeni sirćetni biber”, čime je želeo reći da hrišćanin mora da zrači radošću, ne čemerom. Taj vedri duh i neposrednost bila je dragocen svež vazduh za mnoge vernike.

Najpoznatije poruke i misli koje ostaju

Ostaće upamćeno mnoštvo nadahnutih reči koje je papa Franjo izgovorio ili napisao, a koje oslikavaju njegov pogled na svet, čoveka i Boga. Već smo spomenuli neke od njihove najčuvenije izreke:

„Ko sam ja da sudim?”, reči koje su postale sinonim za njegov pristup prihvatanja ljudi takvima kakvi jesu, izrečene u kontekstu odnosa prema gej osobama koje traže Boga. Ova fraza, jednostavna a moćna, prenela je sliku pape koji pre svega vidi čoveka i njegovu savest, a ne etiketu ili osudu.
„Kako bih želeo Crkvu siromašnu i za siromašne!”, uzviknuo je novoizabrani papa na samom početku svog službovanja, objašnjavajući da je u srcu poneo poruku svetog Franje Asiškog. Ova želja postala je program njegovog pontifikata: da Crkva bude bliska skromnima, lišena trijumfalizma i uvek u službi poslednjih.
„Rat je ludilo”, reči su koje je papa više puta ponovio moleći za mir u raznim krajevima sveta. Јednostavna istina koju je naglašavao, da u ratu “sve gubimo, a u miru svi dobijamo”, odzvanjala je na trgovima i u hramovima dok je on preklinjao čovečanstvo da se opameti i zaustavi spiralu nasilja.
„Ova ekonomija ubija”, upozorenje iz Evangelii Gaudium koje je odjeknulo kao optužba savremenom svetu ravnodušnom prema siromašnima. Franjo je ovom rečenicom dao glas milionima obespravljenih, podsećajući da ekonomski sistem koji stvara drastične nejednakosti i gura ljude u bedu u suštini oduzima život, i mora se preobraziti u solidarniji.
„Ne zaboravite da se molite za mene”, molitvena molba kojom je završavao gotovo svaki svoj govor, od prvog do poslednjeg. Ovom konstantom, papa Franjo je pokazivao svoju veru u snagu zajedničke molitve i sopstvenu smernost: znao je da i njemu, kao i svakom čoveku, treba Božja milost koju drugi izmole. U tim rečima sadržana je sva ljudskost njegovog pontifikata.

U bezbroj navrata, bilo da propoveda u prostim jutarnjim misama u Domu Svete Marte ili na masovnim skupovima, papa Franjo je vrcao jevanđeljske bisere: podsticao je ljude da čitaju Blaženstva kao “ličnu kartu hrišćanina”, poručujući da su siromaštvo duha, krotkost i mirotvorstvo putevi istinske sreće; govorio je da “đavo ulazi kroz novčanik” upozoravajući sveštenike da izbegavaju materijalizam; savetovao mlade: “ne dozvolite da vam ukradu nadu”. Takvi aforizmi postali su inspirativni posteri i citati na društvenim mrežama, dopirući do publike daleko izvan crkvenih klupa.

Nasleđe pape Franje

Kada se podvuče crta ispod ovog izuzetnog života i pontifikata, ostaje bogato nasleđe Katoličkoj crkvi i celom čovečanstvu. Papa Franjo će pre svega biti upamćen kao „papa siromašnih“, naslednik Petrov koji je Crkvu usmerio nazad ka njenoj prvoj ljubavi, Hristu prisutnom u ubogima i odbačenima. Svojim rečima i delima vratio je u centar jevanđelsku opomenu da se u licu svakog siromaha prepoznaje Hristovo lice. Podsticao je katolike da izađu iz crkava i krenu u “polje” da pomažu ranjenima, gladnima, migrantima, bolesnima, učinivši da milosrđe postane zaštitni znak Crkve u 21. veku.

Istovremeno, postavio je nove standarde za društveni angažman Crkve. Nijedan naslednik svetog Petra pre njega nije tako snažno govorio o zaštiti prirodne sredine i o globalnoj društvenoj nepravdi. Njegova enciklika Laudato si’ ostaje kamen temeljac hrišćanske ekologije, a Fratelli tutti manifest univerzalnog bratstva i dijaloga. Pod njegovim vođstvom, crkvena diplomatija stavila je akcenat na zaštitu slabih u sukobima, što će verovatno nastaviti i budući pape.

U samoj Katoličkoj crkvi, Franjo je pokrenuo mnoge procese čije plodove tek treba u punosti ubrati. Јedan od njih je osveženi koledž kardinala: imenovao je preko 80% sadašnjih kardinala-izbornika, značajno smanjivši evropski udeo i dajući veću reč Aziji, Africi, Latinskoj Americi i Okeaniji. Tako je međunarodizovao rukovodstvo Crkve kao nikada pre, otvorivši vrata da i njegov naslednik, izabran 8. maja 2025., bude ponovo papa sa američkog kontinenta, Lav XIV, poreklom iz SAD. Franjo je, dakle, razbio evropski monopol i učinio da se “crkvena pluća” širom sveta jače nadimaju. Dao je prostor ženama da pokažu svoje darove u službi Crkvi, što će teško iko moći da vrati unazad. Podstakao je sinodalnu metodologiju, učinivši da se glas vernika “sa klupa” čuje u salama Vatikana, i time je Crkvu učinio bar malo više porodicom, manje aparatom.

Njegovo nasleđe je i primer lične smernosti u moći. U vremenu kada su lideri često otuđeni od naroda, papa Franjo je pokazao drugačiji model: vođa koji ostaje brat među braćom. Odbijao je kult ličnosti, njegov stil odevanja, stanovanja, komuniciranja sve je govorio: važno je samo služiti, ne gospodariti. Ta “revolucija nežnosti” koju je sproveo, kako je voleo reći, vratila je mnogima poverenje u crkveno vođstvo.

Na kraju, papa Franjo je bio i ostaje simbol nade. Nade da vera može biti radosna, a ne natmurena; da Crkva može biti dom svih naroda; da svet može biti bolji ako u njemu delujemo kao braća i sestre. U svom duhovnom testamentu 2022. napisao je: “Patnju koja je obeležila završni deo mog života prinosim Gospodu za mir u svetu i za bratstvo među narodima”. Do poslednjeg daha, dakle, njegove misli su bile za druge, za mir i jedinstvo čovečanstva.

Ta patnja se okončala 21. aprila 2025. kada je Gospod pozvao svog vernog slugu Franciska k sebi. Ali, dela koja je on započeo nastavljaju da žive. Nasleđe pape Franje ogleda se u milionima koji su zahvaljujući njemu ponovo pronašli veru, ili pronašli utehu, ili stekli hrabrost da se bore za pravdu i očuvanje tvorevine. Ogleda se u srcima siromaha koji su u njemu prepoznali prijatelja, i u srcima bogataša koje je podstakao da otvore šaku za darivanje. Ogleda se u samoj Katoličkoj crkvi koja je, vođena njegovim primerom, ponovo otkrila svoje izvore, Јevanđelje i ljubav prema svakom čoveku.

Sećanje na papu Franju zato nije obojeno samo tugom zbog gubitka, već i dubokom blagodarnošću. In memoriam njemu, ne opraštamo se zauvek, već obećavamo da ćemo čuvati plamen nade i milosrđa koji je on tako žarko razgorio u našim vremenima. Requiescat in pace, Santo Padre. Hvala Vam, papa Franjo, za sve što ste nam darovali, Vaše reči, Vaš primer i Vaše srce koje je kucalo za svakog čoveka. Iz tog srca nicale su reči i dela koje će nastaviti da nadahnjuju svet, svedočeći jevanđeljsku istinu da je ljubav najveća. Svim budućim generacijama ostaje da tu istinu žive, oslanjajući se na putokaz koji nam je ostavio papa Franjo.

Korisne informacije