Teofil Pančić (1965–2025)

Poznati novinar, kolumnista i pisac Teofil Pančić preminuo je 4. februara 2025. u Novom Sadu, posle duge i teške bolesti. Vest o njegovoj smrti objavio je nedeljnik Vreme, čija je redakcija u saopštenju istakla da Pančićev odlazak „prkosi paroli da nema nezamenljivih“, jer je magazin ostao bez autora „neponovljivog stila“ i jedinstvene pojave. Ova tužna vest zatekla je i rastužila njegove brojne poštovaoce širom regiona. Kolege novinari, pisci i intelektualci opraštaju se od Pančića toplim rečima, naglašavajući koliki je to gubitak za nezavisno novinarstvo i kulturu. “Umro je pisac, novinar i kritičar, čovek od reči i pera, često usamljen glas razuma u vremenima bezumlja”, napisano je u jednom od many in memoriam tekstova, što odražava opšte osećanje zahvalnosti i poštovanja prema liku i delu Teofila Pančića.

Biografija od detinjstva do stvaranja intelektualca

Teofil Pančić rođen je 6. jula 1965. godine u Skoplju. Kao dete oficira Jugoslovenske narodne armije, rano je iskusiо život širom tadašnje Jugoslavije od treće do sedme godine živeo je u Pirotu, da bi se potom sa porodicom preselio u Zagreb. Upravo taj grad, u kojem je proveo mladost, Pančić je nazivao „gradom koji ga je formirao“. S početka burnih devedesetih seli se u Srbiju i od tada je živeo na relaciji Beograd, Novi Sad. Iako je promenio mnoge adrese, voleo je da kaže kako čovek može imati samo jedan istinski dom za njega je to bio Zagreb dok su sve ostale sredine bile tek “stanice” u životu. Ipak, zauvek je ostao vezan za svoj vojvođanski identitet, pa je za svoje beogradsko prebivalište odabrao Zemun, želeći da i u prestonici sačuva vojvođanski duh. Pančić nije formalno pripadao nijednoj nacionalnoj grupi u užem etničkom smislu često je isticao da se oseća “samo i jedino Vojvođaninom”. Taj široki, jugoslovenski duh kosmopolite ponikao je iz njegovog odrastanja u više sredina i kasnije se ogledaо u celokupnom radu. Još od mladosti, privlačila ga je alternativna kultura: za sebe je govorio da je “(sretno?) dete zagrebačkog punka i rock ’n’ rolla osamdesetih”, formirano uz muziku i umetnost tog vremena. Upravo ta otvorenost uma i radoznalost za različite ideje obeležile su njegov intelektualni razvoj i kasniji angažman.

Novinarski rad i doprinos nezavisnim medijima

Teofil Pančić na konferenciji za štampu u Medija centru Beograd (2016). Svojim britkim nastupima i komentarima često je pokretao polemike u javnosti.
Novinarstvom je počeo da se bavi krajem osamdesetih, a profesionalnu karijeru izgradio je tokom devedesetih godina, u najtežim vremenima za nezavisne medije u Srbiji. Za beogradski nedeljnik Vreme počeo je da piše 1993. i ubrzo postao jedan od najprepoznatljivijih kolumnista tog lista. Punih trideset godina ostao je veran Vremenu, gde je do poslednjih dana bio stalni kolumnista, ugledni književni kritičar i urednik kulturne rubrike. Njegova kolumna bila je mesto gde je nedeljno iznosio svoje lucidne analize društva, politike i kulture, ne štedeći nijednu “svetu kravu” javnog života. Pančićev doprinos šire shvaćenoj medijskoj sceni prevazilazi okvire jednog časopisa. Pisao je i objavljivao kolumne u gotovo svim značajnim nezavisnim glasilima u regionu od srpskih dnevnih i nedeljnih novina (Danas, Naša Borba, Republika) do uglednih medija u susednim državama kao što su zagrebački Jutarnji list, sarajevski Dani i podgorički Monitor. Bio je dugogodišnji spoljnopolitički komentator za Radio Slobodna Evropa, kao i saradnik brojnih portala i časopisa dijaspore njegovi tekstovi stizali su i do publikacija u SAD, Rusiji i drugim evropskim zemljama. Ova impresivna bibliografija svedoči o njegovom statusu jednog od retkih istinski regionalnih novinara koji su gradili mostove razumevanja na postjugoslovenskom prostoru. Kao beskompromisni publicista, Pančić je odigrao važnu ulogu u jačanju nezavisnih medija tokom devedesetih i dvehiljaditih. Njegovi tekstovi su bili glas razuma u vremenu ratne propagande i kasnije političke demagogije uporno je negovao standarde vrhunskog, odgovornog novinarstva, čak i dok je novinarska profesija prolazila kroz krize. “U zanatu koji ‘umire u direktnom prenosu’, on je uporno dokazivao da će možda, nekada, profesionalno, vrhunski pisano novinarstvo preživeti”, zapisao je jedan njegov kolega, opisujući Pančićevu misiju. Upravo takav pristup doneo mu je veliki ugled: čitaoci su mu verovali, a kolege su ga cenile kao novinara koji drži do etike i istine.

Književni opus eseji i priče jednog kritičara stvarnosti

Pored novinarstva, Teofil Pančić je ostavio dubok trag i kao pisac autor je dvadesetak knjiga, uglavnom zbirki eseja i kolumni u kojima je sabrao svoje oštroumne opservacije o društvu i kulturi. Još svojom prvom knjigom “Urbani bušmani” (2001) Pančić je definisao ključne teme koje će ga zaokupljati: raspad sistema vrednosti u postsocijalističkoj Srbiji, ratovi, tranzicija i nova kulturna paradigma nastala na ruševinama stare Jugoslavije. U toj zbirci novinskih eseja, sa podnaslovom “Život i smrt u srpskom postkomunizmu”, secirao je pogubne efekte nacionalizma, ratne propagande i “arhaičnih ideja lažne intelektualne elite” na jedno dezorijentisano društvo. Njegova naredna knjiga “Čuvari bengalske vatre” (2004) nastavila je tu nit, baveći se turbulentnim periodom od pada Miloševića do atentata na premijera Đinđića vremenskim rasponom koji je Pančić slikovito nazvao “vremenom postdemokratske kakofonije”. Tokom narednih godina, Pančić je nastavio da objavljuje knjige gotovo neprekidnim ritmom, sakupljajući svoje najbolje tekstove iz raznih rubrika i medija. Izdvojile su se zbirke kao što su “Osobeni znaci” (2006), “Na hartijskom zadatku” (2006) i “Famoznih 400 kilometara” (2007), u kojima je spojio novinarsku analizu sa ličnim esejističkim tonom, ponekad dopuštajući i sopstvenom pripovedačkom “ja” da izađe na videlo. Okušao se i u književnoj fikciji: napisao je kratki roman “39 dana juna” (2014), intrigantno prozno delo smešteno u istorijski okvir koji je dobro poznavao. Iako je najveći deo energije ulagao u novinske tekstove, kolege ističu da je Pančić bio “veliki pisac” i da bi njegovo književno stvaralaštvo tek trebalo posebno vrednovati. Karakteristika Pančićevog pisanja, bilo novinarskog ili esejističkog, bila je specifična kombinacija erudicije, duha i jasnoće. Njegov stil odlikovali su duhovitost i igre reči, kovanice, kalamburi i originalne fraze po kojima je postao prepoznatljiv. Mnoge od tih jezičkih dosetki ušle su u upotrebu ili su čak bile predmet lingvističkih analiza. Profesor Ranko Bugarski, ugledni lingvista, proučavao je Pančićeve neologizme kao poseban fenomen, što svedoči da je Pančićev doprinos bio značajan i na polju jezika i kulture. Njegove knjige ostaju trajni zapisi jednog vremena, kroz njih će buduće generacije moći da osete puls društvenih promena i turbulencija kojima je svedočio oštrim perom i britkim umom.

Integritet, stavovi i društveni angažman

Teofil Pančić važio je za novinara i intelektualca besprekornog ličnog i profesionalnog integriteta. Od početka karijere držao se načela istinoljubivosti i hrabro je iznosio stavove koji često nisu bili po volji moćnicima. “Otkako je počeo pisati, uvek je bio na strani mira, socijalne i nacionalne jednakosti, protiv brojnih uzastopno smenjujućih se režima, ostajući neovisan i britak”, zapisano je povodom njegove smrti i zaista, Pančić je dosledno zastupao liberalne i humanističke vrednosti čak i kada je zbog toga trpeo pritiske. Bio je član Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) i jedan od potpisnika čuvene Deklaracije o zajedničkom jeziku (2017), koja je isticala postojanje zajedničkog policentričnog jezika na prostoru bivše Jugoslavije. Njegovo zalaganje za međusobno razumevanje južnoslovenskih naroda i očuvanje zajedničkog kulturnog prostora bilo je principijelno nasleđe zajedničke kulture za njega je predstavljalo vrednost koju treba čuvati od političkih zloupotreba i podela. Naravno, tako jasan stav protiv nacionalizma, netolerancije i nepravde imao je i svoju cenu. Pančić je tokom života dobijao pretnje od ekstremista nezadovoljnih njegovim pisanjem. Najozbiljniji incident desio se 24. jula 2010. u Zemunu, kada su ga dvojica napadača fizički napala metalnom šipkom u gradskom autobusu, nanevši mu povrede. Ovaj kukavički napad na novinara odigrao se samo zato što je javno govorio i pisao ono što mnogi nisu smeli, kritikovao je šovinističku ideologiju i društvene devijacije. Pančić je i posle tog događaja nastavio još odlučnije, ne dopuštajući da ga strah ućutka. Njegova hrabrost da “pljune istinu u oči” svima, kako prijateljima, tako i protivnicima, učinila ga je svojevrsnim gromobranom za kolege i istomišljenike. Često bi prvo na njega “udarili gromovi” kritika i napada, čime su drugi bili pošteđeni, ali je zato on postao simbol istrajnosti i moralne čvrstine. Pančićevi stavovi bili su jasni i glasni u odbranu slobode, pravde i razuma. Nije pravio kompromise sa savješću: kritikovao je laži i korupciju ma od koga dolazile. U javnim nastupima i intervjuima znao je otvoreno da govori istinu o stanju u društvu. Tako je u svom poslednjem intervjuu krajem 2024. godine rezignirano, ali odlučno poručio da “pad režima i krivična odgovornost kleptokratske mafije [predstavljaju] jedini pravedan rasplet” aktuelne političke krize. Bio je svestan da je borba za pravedno društvo dugotrajna i teška (“pravda često ume biti prokleto spora”, dodao je tom prilikom), ali ni tada nije gubio veru da će istina na kraju trijumfovati. Upravo zbog te beskompromisnosti i hrabrosti mnogi su ga smatrali “vitezom poziva”, što je, zanimljivo, naziv jedne od nagrada koje je za života dobio.

Nagrade i priznanja

Teofil Pančić tokom karijere nije ostao uskraćen za priznanja, naprotiv, njegov rad je višestruko nagrađivan i u Srbiji i u regionu. Dobitnik je brojnih novinarskih nagrada, među kojima se izdvajaju “Jug Grizelj”, “Vitez poziva” i priznanje “Srđan Aleksić”. Zanimljivo, gotovo sve nagrade koje je Pančić primio nose u sebi simboliku hrabrosti, etičnosti i posvećenosti istini: dodeljuju se novinarima koji su pokazali izuzetnu hrabrost ili humanost u svom radu. To jasno govori da Pančić nije bio samo dobar stilista, već i novinar visokih moralnih načela. Pored ovih, osvojio je i niz drugih priznanja za novinarsku kritiku i esejistiku na prostoru bivše Jugoslavije, učvrstivši svoj status jednog od najuglednijih publicista svoje generacije. Naravno, njemu lično nagrade nikada nisu bile motiv, često je skromno isticao da mu je najveća nagrada vernost čitalaca i činjenica da njegove reči imaju odjeka.

Pančićev pogled na svet u sopstvenim rečima

Jedan od najboljih načina da se shvati široki pogled na svet Teofila Pančića jeste da se čuju njegove sopstvene misli, onako kako ih je izražavao u kolumnama i intervjuima. Bio je vešt sa rečima, često je u jednoj rečenici umeo da sažme kompleksnu ideju ili snažan stav. Evo nekoliko citata koji osvetljavaju njegovu filozofiju:
“Jugoslovensko nasleđe i dalje živi, i dalje traje u kreativnom smislu, a u društvenom, kulturnom, političkom je najprogresivnije”, istakao je Pančić na jednoj tribini 2019. godine, dodajući da “zvali je ili ne zvali tako, jugoslovenska književnost postoji i postojaće i u budućnosti”. Na kritike veštačkog razdvajanja jezika u nacionalne okvire odgovorio je jednostavno: “Jezik je kao voda, uvek nađe put.” Ovo verovanje u trajnost zajedničkog kulturnog prostora najbolje dočarava njegov kosmopolitski duh, granice za njega nikada nisu bile prepreka za razumevanje i dijalog.
“Pad režima i krivična odgovornost kleptokratske mafije jedini su pravedan rasplet”, poručio je Pančić u jednom od svojih poslednjih javnih istupa. Ova oštra ocena političke stvarnosti pokazuje njegovu nepopustljivu veru u pravdu: koliko god sporo dostižna, ona ostaje ideal kome se treba stalno težiti. Pančić nije oklevao da vlastodršcima “saspe istinu u lice” smatrao je da je to moralna dužnost intelektualca. “Voditi unapred izgubljene bitke, posebno na postjugoslovenskom prostoru, moralni je zadatak koji je izvršavao sve dok ga duša nije napustila”, rekao je o njemu jedan blizak kolega, svedočeći kako je Teofil dosledno živеo ono što je pisao.
Kroz ove reči sagledavamo širinu Pančićevih ideja: od vizije kulturnog jedinstva naroda bivše Jugoslavije, preko borbe za jezik i književnost bez granica, do beskompromisnog zahteva za političkom pravdom u savremenoj Srbiji. Njegovi citati danas se dele na društvenim mrežama i pamte kao inspiracija, postali su deo kolektivnog sećanja na jednog izuzetnog mislioca.

Trag koji ostaje

Teofil Pančić tokom javne diskusije (2015). Njegova pojava i reči inspirisale su mnoge mlađe novinare i čitaoce da razmišljaju kritički.
Odlaskom Teofila Pančića, srpska i regionalna medijska scena izgubile su jednog od poslednjih velikih glasova razuma. Kao intelektualac široke kulture i hrabar polemičar, Pančić je decenijama pružao smislenу alternativu svakoj vladajućoj dogmi i ispraznom populizmu, nudeći argumente tamo gde su drugi nudili predrasude. Njegov uticaj na javni diskurs ogleda se u brojnim polemikama koje je pokrenuo, ali i u tihoj promeni svesti mnogih čitalaca koji su uz njegove tekstove naučili da postavljaju prava pitanja. Kolege iz svih delova bivše Jugoslavije s ponosom ističu da su delili vreme i prostor sa Teofilom. Opisuju ga kao enciklopedistu britkog uma, čoveka velikog srca i vragolastog humora, koji je privatno unosio radost među prijatelje, a javno neumorno preuzimao teret kritike na sebe kako bi zaštitio druge. Mlađe generacije novinara vide u njemu uzor profesionalne etike, primer da se istina može govoriti bez obzira na posledice. Na kraju, iza Teofila Pančića ostaju njegove knjige i hiljade članaka, svojevrsna hronika našeg doba, kao i sećanja savremenika na jednu jedinstvenu ličnost. Njegove kolege i prijatelji će ga pamtiti po širokoj erudiciji, nepogrešivom osećaju za pravednost i neponovljivom stilu. Čitaoci će pamtiti hrabrost i doslednost kojom je branio “pravdu, jednakost i zdrav razum” čak i onda kada su te vrednosti bile na ceni manje nego ikad. U tom smislu, Teofil Pančić nije zaista otišao, njegovo delo nastavlja da živi kroz sve nas koji ćemo nastaviti da verujemo u ideale kojima je on posvetio život.

Počivaj u miru, Teofile, i hvala ti za svaku napisanu reč.